Чија је наша својина

Нови Сад – Уместо да суштина приче о закону о јавној својини остане у оквирима децентрализације државе и економски оправдане и рационалне употребе добара, пут до текста закона на који се чекало 16 година претворио се у политичка разрачунавања. Аналитичари подсећају да су такве реакције политичке елите постале уобичајене приликом сваке теме која се дотиче расподеле новца и промена у хијерархији одлучивања, али и упозоравају на осетљивост тренутка у којем се налазимо.

Због испуњавања европске агенде, Закон о јавној својини требало би да буде усвојен до краја месеца. Међутим, потпуно је неизвесна судбинавојвођанских амандмана. Још нема одговора на питања: да ли ће Војводини припасти објекти изграђени новцем из покрајинске касе, регионални путеви којима је добила право управљања по Закону о надлежностима, каналска мрежа, као и објекти који су остали у бившим републикама СФРЈ? Председник државе Борис Тадић поздравио је „демократски дијалог двеју влада, али не и решења којима би се кршио Устав”.

Пре две године слична атмосфера пратила је и усвајање новог статута Војводине и Закона о надлежностима. Статут је прошао, иако кроз иглене уши, и примењује се, али процесу преноса надлежности још се не види крај.

„Нажалост, тренутни стадијум демократије у Србији је још веома далеко од грађанина као носиоца власти, јер се суштинска власт налази у политичким центрима моћи”, оценио је за „Политику” професор психологије Миклош Биро и наставио: „Ти политички центри имају потребе за изворима финансирања, па актуелни сукоб републичке и покрајинске владе око закона о јавној својини треба посматрати као битку за контролу јавне својине као основног финансијског ресурса бирократског апарата власти и политичких партија. Како се економска криза погоршава, тако се и јагма за изворима финансирања појачава. Како каже изрека: „Мала бара, много крокодила”.

Други аспект те приче је, у немоћи да се криза реши, тражење дежурног кривац: Војвођани оптужују остатак Србије да „једе њихов лебац”, а југ Србије оптужује Војвођане за себичлук и неспремност да се, зарад општег интереса, улаже у неразвијене крајеве.

Осим те борбе за финансије, ресурсе и изворе моћи, политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић сматра да је посебно опасно то што се тема о расподели јавне својине покреће у, политичком смислу, најнезгоднијем и најнеповољнијем тренутку за Србију, јер су повећане нервоза и осетљивост због кулминације и могуће радикализације проблема на северу Косова и Метохије.

„Oво је истовремено веома добар тренутак за сваког ко жели да сакупи неке политичке поене и коме одговара дестабилизација политичких прилика у Србији. Зато мислим да је, без обзира на аргументе да ти закони морају да дођу на ред због процеса евроинтеграција, ово најнеповољнији тренутак за њихово решавање. Била би мања штета да су та питања одложена с обзиром на то да ће само додатно радикализовати и тровати политичку атмосферу. Знате, у овом тренутку, свако помињање Устава из 1974. године и повратак неких његових решења, као што траже СВМ и ЛСВ, у многим ушима ће наликовати и звучати као припрема или отварање војвођанског пакета, и његово стављање на дневни ред поред већ отвореног питања Санџака који муфтија Зукорлић тако агресивно и бучно покреће”, указао је Вукадиновић и додао да у овом тренутку говорити о војвођанској железници и путевима је контрапродуктивно и штетно за било коју рационалну причу.

Ипак, највећи проблем ових расправе јесте што у њима нема јасно изнете економске рачунице