Понуда непристојно богатих

Криза која дрма планету натерала је државнике да загребу по џеповима недодирљивих: ако желе реизбор мораће да повећају порез на имовину и примања милијардера.

Не толико што верују да би већи приход од шачице „непристојно богатих“ допринео да се испражњена каса попуни, колико да би умирили незадовољство „непристојно ускраћених”, чији бунт поприма глобалне размере.

Неке владе су реаговале и кренуле у акцију: у Француској, Немачкој, Италији, Ирској и САД у току је финансијски притисак на оне са највећим приходима и посебно опорезивање власника највећих некретнина.

Чини се посебно занимљивим то што конзервативне власти уводе веће намете на свој џет-сет, док владе левице оклевају.

У Шпанији је социјалиста Хосе Луис Сапатеро одлучио да се ослони на масовнију средњу класу повећањем ПДВ-а, док је порез на богаташе оставио у аманет свом наследнику, уколико овај победи на превременим изборима сазваним због лоших економских показатеља, што је мало вероватно.

Још парадоксалније се понашају земље посттранзиције из некадашњег социјалистичког блока. Не усуђују се да својим богаташима честито и на време наплате рачуне за воду, струју или неправилно паркирање, а камоли да „родољубима“ наметну додатни порез .

Васпитано у социјализму, јавно мњење бежи од етикете да заступа „време самоуправљања”. Диви се тајкунима јер су „способни” да од санкција и рата направе благодети за себе, а мрзи их, с друге стране, јер држе монопол, намећу још веће хараче на средњу класу (уколико још постоји ), а при томе пресудно утичу на изборне резултате.

Откако је амерички милијардер Ворен Бафет средином августа јавно позвао Конгрес да подигне порезе на милионере, ехо овог зова раширио се Европом. За сада у декларативном облику.

Шеснаест најбогатијих Француза траже да буду бар мало сиромашнији, тако што ће се из њихових дубоких сефова нешто прелити у државну касу. Италијански магнат „Формуле-1” Лука ди Монтеземоло такође је јавно подржао Бафетову идеју. Педесет немачких богаташа лобирају за плиће џепове и јачи државни буџет.

Богаташи многих других нација нису се међутим заразили овим нагло пробуђеним тајкунским родољубљем.

Понеко од стручњака мисли да је солидарност оних који заузимају места на „Форбсовој” листи само добра инвестиција у будућност. Јер два месеца пре него што су избили нереди у Лондону, када је гомила незадовољника опустошила и запалила радње за привилеговане, у анкети „Волстрит џорнала”, којом су били обухваћени најбогатији из свих крајева света, 90 одсто њих је предвиђало избијање „глобалних нереда на улицама већих градова”.

Оно што најбрже продубљује јаз између екстремно богатих и сиромашних у Америци јесте ниски порез на капиталну добит. О томе говори податак да је 400 најбогатијих пореских обвезника у једној од претходних година 60 одсто прихода стекло преко капиталне добити, а само осам одсто преко плате и бонуса. Остали део земље, од само пет одсто, иметак је стекао преко капиталне добити.

Али повећање намета на капиталну добит, а таксе су двоструко ниже него на плату, задире у саму филозофију америчког капитализма. То би успорило инвестиције, пасивизирало капитал, рећи ће вам већина америчких економских стручњака.

Шпанија се опет пита где су се сакрили њени богаташи. Није проблем у томе да богати плаћају мале порезе, много је већа невоља што према званичној евиденцији у њој скоро да и нема богаташа.

Прошле године је процурило из француских извора да три хиљаде Шпанаца чува своје паре на тајним рачунима у Швајцарској. Информација је дошла од разбарушеног француског службеника који је радио у швајцарској банци ХСБЦ.

Британци су недавно такође покренули акцију да проникну у швајцарску тајну својих грађана.
И чему све ове предрадње кад би буџет био незнатно мање празан, јер таквих који се могу сматрати екстремно богатим има само један одсто. Нека бар плате уредно струју, да и то не падне на плећа оних који стежу каиш до последње рупе.