Бирократија испред нужника

Намера нам је била једноставна, сасвим прозаична и крајње добронамерна. Пронаћи и исписати причу са неком од жена које наплаћују услуге коришћења јавних нужника, илити, у народу познатијом под пежоративним псеудонимом – "баба с...м". Избор је ту био релативно лак. Аутобуска и Железничка станица. Њихови тоалети су најпосећенији, па самим тим и поменуте "господарице нужде" најпозваније су да прозборе покоју о свој муци њиховог посла...

Међутим, професионална знатижеља нас је одвела у мрачне дубине мистерија и конспирације. Дирнули смо где нисмо смели. Наивно смо се залетели на прејаке такмаце: страх, бирократију и мајку свих мудрости – глупост. Непресушну, непорозну и непролазну.

Наиме, превидели смо општепознату чињеницу да као и за сваку службену посету објектима посебне намене и од суштинског значаја за државу и грађанство и обилазак ових тоалета требало је да буде најављен, одобрен и пропраћен од стране овлашћеног, службеног лица... Понело нас је оно јавни у називу фирме. Веровали смо у слободоумље писоара, али авај...

Сирота бака са ролном тоалет папира у рукама била је неумољива:

– Немам овлашћења ништа да изјављујем док пословођа или шеф станице не дају сагласност за то! Морате да тражите одобрење од надлежних...

Слушамо и не верујемо у то што чујемо.

Питамо опет, за случај да сирота жена није шта пречула, али опет исти, одлучан и кратак, одговор: – Ништа без званичног одобрења надлежних. По интонацији рекло би се да је госпођа прошла чак и специјалистичку обуку за контакте с медијима. Види се да су ти "надлежни" доста уложили у дриловање свог кадра. Вероватно су их, за случај да представници страних медија дођу на исту идеју као и ми, подучили оном већ легендарном: "Но комент..."

Улагање у људске ресурсе је вазда било непроцењиво. Макар то била и мала школа параноје и страха.

– Ништа, ништа без шефа. Како он каже. Шта он одлучи... – како то обично бива, увек је ту и по неки "кербер" који помно прати сва дешавања и прискаче по потреби. И овог пута је тако. Медијатор нас љубазно упућује у правцу своје испружене руке. Даље одатле. Дао нам је који корак предности, па крену за нама. Пролазници су већ сумњичави. Приметна је доза гађења у њиховим погледима. За њих смо вероватно само чудаци који су осујећени у покушају да се настрано сликавају у тоалету. С обзиром на све, тако се отприлике и осећамо.

Табанајући тако ка канцеларији шефа станице, пребирамо по сликама из сећања, покушавајући да на некој од њих препознамо жену из тоалета. Узалуд. Нема је у категоријама заштићених сведока, хашких бегунаца, утицајних политичких ил` привредних ликова. Мора да је институција "баба с..а" далеко моћнија и утицајнија од свих њих заједно. До њихових изјава је још и могуће доћи, кад устреба. До њене, никако. Али понајмање је она крива. Шта ће мученица? Чини шта јој се каже. Нико њој ништа не замера.

Не брзамо да не умарамо пратњу која је већ у годинама. Негде пред пензијом. У канцеларији шефа станице упаљено светло, али закључана врата. Чекамо. Возови долазе и одлазе, али њега нема.

– Сигурно је у обиласку саобраћаја. Боље покушајте ујутру. Вероватно ће вам рећи да не може ни он ништа без сагласности својих шефова, али покушајте. А и шта то нађосте да пишете? Мислим... каква вам је то прича о ве-цеу? – већ се ваљда прочуло ко смо и због чега смо овде, па нам човек, неупитан, добаци с прага вагона у који је кренуо.

Не одустајемо. Сачекаћемо још мало, мада више нисмо начисто шта нам је чинити. Почело је с јавним тоалетом, а отишло је предалеко. Како се клупко одмотава све је јасније да ћемо морати да тражимо сагласност од генералног директора, можда и министра саобраћаја. Уз обавезу и да текст пошаљемо на ауторизацију. Ипак "баба с..е" баратају са толико стручних и поверљивих података да људи са краватама не смеју да дозволе ни најмању грешку. Шта ако у јавност процури информација о дневном утрошку тоалет папира, детерџента, киселине и сапуна? Штета по националну безбедност биће ненадокнадива.

Беспредметно је више остати овде. Још нам само фали да привучемо и пажњу полиције на нас. Можда да смо ипак свратили до нуклеарног института у Винчи... Либералнија је процедура за интервју.