Сутра по сутра...

Биће некако, каже се обично. Некако ће доиста бити, предузимали ми нешто или не, због неумитности тока самог збивања. Ствар је, међутим, у томе да се излазак из тешкоћа припреми не би ли било бар приближно онако како је по нас добро. Но то није једноставно у време кад се правдана делу све чешће предочава као неправда, а закон као безакоње.

Ово питање нас враћа Макијавелију и његовим већ пословичним саветима владаоцу, јер с њим почиње нова ера у разматрању односа етике и политике. Макијавели изричито каже да ће владалац неизбежно претрпети пораз од оних фактора с којима је у спору уколико брине о моралној оправданости својих поступака а они не брину, или брину тек толико да њом „испирају” уста од опорости политичког и с њим сваког другог надигравања. Значи, средства која нису у складу с моралом понекад се нужно морају прихватити као једина која ће нам донети какву-такву корист. (Они који нас на то терају из својих разлога, спремни су да нам то надокнаде нечим „испод жита”, да нас обештете, јер они располажу издашним фондовима за морално обештећење.) Дакле, морални закон није више неприкосновен, јер је његово кршење оправдано кад је то нужно. Џорџ Куци каже да је тако институционализован дуализам модерне политичке културе, која истовремено здушно подржава и апсолутна (неприкосновена) и релативна (условна) мерила вредности. („Модерна држава позива се на моралност, на религију и на природни закон као идеолошке основе свога постојања. И спремна је да прекрши свако од ових начела или сва заједно у интересу самоодржања”, каже Куци и призива Макијавелија, који не пориче да су „захтеви које моралност ставља пред нас апсолутни, али истовремено тврди да је владар у интересу државе често принуђен да поступа без лојалности, без милости, без људскости и без религиозности”. Противречност садржана у том ставу изражава квинтесенцију макијавелистичког, па тиме и модерног схватања политике, што је тешко прихватљиво за једног скрупулозног интелектуалца, док је обичан човек, пролазник на улици, спремно усвојио. Нужда закон мења, каже тај обичан човек, умножен неколико милијарди пута, а то значи нужност, а не неки апстрактни морални закон. Време моралне обзирности је прошло, интерес (лични, приватни, групни, страначки, државни) је однео победу. Од човека се више не може захтевати да свој живот уреди тако што ће укинути противречност између оног што говори и оног што мисли или чини. Пролазник на улици је представник обичног живота који врви од противречности. Он је навикао да се и отима и покорава захтевима које му живот испоставља. Не одређују га вредности које имају виши, надемпиријски статус, нити настоји да мења свет, већ да у њему опстане као тма и тушта његове сабраће. Отуда су обични људи најсигурнија потпора за оне мере власти које не могу издржати моралну проверу. Они су ту да живе, а не да мисле и киње надређене. Но и поред тога обичан човек зна каква чудовишта власт прави од људи, али своју коб прима као нешто само по себи разумљиво. Његово лукавство страха зна бити велико, а оговарачки растеретни систем веома разрађен. Хоће и да се сажали над владарем попут св. Терезе која се сажалила над ђаволом, јер јадник нема срца да би могао да чује његове откуцаје.

Пре много година био сам импресиониран ставом „Нека буде правда, макар пропао свет”, јер сам веровао да више има смисла правда по себи, без света, него свет без правде. Данас се каткад јежим на то. Уистину, ни ја, као ни Куци уосталом, нисам ни за револт либералног интелектуалца, ни за пристајање обичног човека, пролазника на улици, већ за трећи пут...

А трећи пут самоспасавања је пут квијетизма, пут вољне пасивности, унутрашње емиграције...

Асоцирам на једну опаску Достојевског о Дон Кихоту:„Сад је време дошло да Дон Кихот не изгледа смешно, већ застрашујуће. Он је, нема сумње, схватио своју улогу у Европи и више се неће борити против ветрењача. Али он и надаље остаје поштен витез и они (Европљани) су због тога у голему страху”.

*Писац