Sutra po sutra...

Biće nekako, kaže se obično. Nekako će doista biti, preduzimali mi nešto ili ne, zbog neumitnosti toka samog zbivanja. Stvar je, međutim, u tome da se izlazak iz teškoća pripremi ne bi li bilo bar približno onako kako je po nas dobro. No to nije jednostavno u vreme kad se pravdana delu sve češće predočava kao nepravda, a zakon kao bezakonje.

Ovo pitanje nas vraća Makijaveliju i njegovim već poslovičnim savetima vladaocu, jer s njim počinje nova era u razmatranju odnosa etike i politike. Makijaveli izričito kaže da će vladalac neizbežno pretrpeti poraz od onih faktora s kojima je u sporu ukoliko brine o moralnoj opravdanosti svojih postupaka a oni ne brinu, ili brinu tek toliko da njom „ispiraju” usta od oporosti političkog i s njim svakog drugog nadigravanja. Znači, sredstva koja nisu u skladu s moralom ponekad se nužno moraju prihvatiti kao jedina koja će nam doneti kakvu-takvu korist. (Oni koji nas na to teraju iz svojih razloga, spremni su da nam to nadoknade nečim „ispod žita”, da nas obeštete, jer oni raspolažu izdašnim fondovima za moralno obeštećenje.) Dakle, moralni zakon nije više neprikosnoven, jer je njegovo kršenje opravdano kad je to nužno. Džordž Kuci kaže da je tako institucionalizovan dualizam moderne političke kulture, koja istovremeno zdušno podržava i apsolutna (neprikosnovena) i relativna (uslovna) merila vrednosti. („Moderna država poziva se na moralnost, na religiju i na prirodni zakon kao ideološke osnove svoga postojanja. I spremna je da prekrši svako od ovih načela ili sva zajedno u interesu samoodržanja”, kaže Kuci i priziva Makijavelija, koji ne poriče da su „zahtevi koje moralnost stavlja pred nas apsolutni, ali istovremeno tvrdi da je vladar u interesu države često prinuđen da postupa bez lojalnosti, bez milosti, bez ljudskosti i bez religioznosti”. Protivrečnost sadržana u tom stavu izražava kvintesenciju makijavelističkog, pa time i modernog shvatanja politike, što je teško prihvatljivo za jednog skrupuloznog intelektualca, dok je običan čovek, prolaznik na ulici, spremno usvojio. Nužda zakon menja, kaže taj običan čovek, umnožen nekoliko milijardi puta, a to znači nužnost, a ne neki apstraktni moralni zakon. Vreme moralne obzirnosti je prošlo, interes (lični, privatni, grupni, stranački, državni) je odneo pobedu. Od čoveka se više ne može zahtevati da svoj život uredi tako što će ukinuti protivrečnost između onog što govori i onog što misli ili čini. Prolaznik na ulici je predstavnik običnog života koji vrvi od protivrečnosti. On je navikao da se i otima i pokorava zahtevima koje mu život ispostavlja. Ne određuju ga vrednosti koje imaju viši, nadempirijski status, niti nastoji da menja svet, već da u njemu opstane kao tma i tušta njegove sabraće. Otuda su obični ljudi najsigurnija potpora za one mere vlasti koje ne mogu izdržati moralnu proveru. Oni su tu da žive, a ne da misle i kinje nadređene. No i pored toga običan čovek zna kakva čudovišta vlast pravi od ljudi, ali svoju kob prima kao nešto samo po sebi razumljivo. Njegovo lukavstvo straha zna biti veliko, a ogovarački rasteretni sistem veoma razrađen. Hoće i da se sažali nad vladarem poput sv. Tereze koja se sažalila nad đavolom, jer jadnik nema srca da bi mogao da čuje njegove otkucaje.

Pre mnogo godina bio sam impresioniran stavom „Neka bude pravda, makar propao svet”, jer sam verovao da više ima smisla pravda po sebi, bez sveta, nego svet bez pravde. Danas se katkad ježim na to. Uistinu, ni ja, kao ni Kuci uostalom, nisam ni za revolt liberalnog intelektualca, ni za pristajanje običnog čoveka, prolaznika na ulici, već za treći put...

A treći put samospasavanja je put kvijetizma, put voljne pasivnosti, unutrašnje emigracije...

Asociram na jednu opasku Dostojevskog o Don Kihotu:„Sad je vreme došlo da Don Kihot ne izgleda smešno, već zastrašujuće. On je, nema sumnje, shvatio svoju ulogu u Evropi i više se neće boriti protiv vetrenjača. Ali on i nadalje ostaje pošten vitez i oni (Evropljani) su zbog toga u golemu strahu”.

*Pisac