Класна борба у Вашингтону

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Барак Обама се јуче обратио нацији са травњака испред Беле куће да би јој формално саопштио оно што је, захваљујући његовим сарадницима и њиховој сарадњи са медијима, већ унапред знала: на који начин намерава да уведе фискални ред у Америци.

У овом случају како да се у идућих 10 година буџетски трошкови смање за око 4.000 милијарди долара.

„Време је да Вашингтон почне да живи према могућностима”, поручио је.

Ово је његов четврти овогодишњи програм са истим циљем. Претходна три нису добила пролаз у сучељавању са чврстим фронтом одбијања републиканске опозиције у Конгресу, која има већину у Представничком дому, док његове демократе имају малу предност у Сенату.

Због тога је неизвесна судбина и најновијег предлога, пре свега због чињенице да садржи и елеменат повећања пореза, односно укидања досадашњих олакшица за најбогатије земљаке, као и измену неких пореских стопа изгласаних током мандата његовог претходника, републиканца Џорџа Буша.

У којој мери је најава оштријег – а по Обами „праведнијег” опорезивања – дочекана „на нож” код америчких конзервативаца, показује изјава конгресмена Пола Рајана, члана Буџетског комитета Представничког дома, који је Обамин предлог окарактерисао као „класну борбу”.

По њему, промене пореских правила ће „унети додатну нестабилност у систем, повећати неизвесности и успорити отварање нових радних места”.

Обама је порекао да је реч о „класној борби”, већ да је у питању „математика”. Из буџетске кризе, како је изнео, не може да се изађе само кресањем трошкова, већ је неопходно повећати и приходну страну. У помоћ је притоме позвао и Џорџа Вашингтона, првог председника САД, цитирајући оно што је он својевремено говорио о опорезивању као непријатној нужности.

Зарекао се и да неће потписати ниједно законско решење о смањивању дефицита ако у њему не би било и одредбе о повећању прихода.

Најспорнија је Обамина намера, која није нова, али је враћена у оптицај, да се укину олакшице из Бушове ере за оне који зарађују више од 200.000 долара годишње (250.000 за породице), као и да се додатно опорезују супербогати, они са приходима већим од милион долара.

У медијима је то већ названо „Бафетовим правилом”, по милијардеру Ворену Бафету (богатство му је израчунато на 50 милијарди долара), који се жалио да порез плаћа по мањој стопи од своје секретарице. Ово је резултат законске рупе по којој се „капитална добит” (приход од инвестиција) опорезује по стопи од 17 одсто, док је порез на редовне приходе (плате) 33 одсто.

Бафет је за прошлу годину федералној држави платио 6,9 милиона пореза, или 17,4 одсто од свог опорезивог прихода, док је око 20 чланова његовог кабинета на своје зараде платило између 33 и 41 одсто.

По мишљењу економиста, додатно опорезивање богаташа имало би веће политичко дејство од економског, с обзиром на то да би на удару био само један одсто становништва. Са друге стране, федерални порез на приходе не плаћа око 47 одсто Американаца, било зато што зарађују „испод црте”, било што се квалификују за многобројне олакшице.

Јуче изнет Обамин план се схвата као почетна позиција у предстојећим преговорима са републиканцима, који ће се водити у „суперкомитету” у којем су представници обе партије из оба конгресна дома. Они, према договору постигнутом крајем јула, имају рок од два месеца (до 23. децембра) да се усагласе. Ако у томе не успеју, уследиће аутоматска кресања буџетских трошкова у свим секторима, укључујући ту и војне издатке.

Стратешки, Обама је предложио стезање каиша у три сектора: социјалним издацима, трошковима владе и у ратном финансирању. Кад је о последњем реч, рачуна се да ће привођење крају ратова у Ираку и Авганистану (до краја 2014) донети уштеду од 1.100 милијарди.

Обами је неопходна инјекција популизма, с обзиром на то да је на прагу изборна година, у којој ће настојати да испослује други мандат. Тренутно је суочен са најнижим рејтингом откако се 20. јануара 2010. уселио у Белу кућу. Само 43 одсто Американаца одобрава начин на који води земљу. Колико прошлог маја, овај број је био 57 одсто.

У јучерашњем говору често је помињана „средња класа”, којој припада већина Американаца, као и неопходност да се терет кризе праведно расподели. Колико целој нацији, његова 20-минутна беседа била је и обраћање својој бази, која сматра да је у досадашњим преговорима превише попуштао својим противницима.