Виртуозност без помпе

Од највећих светских виртуоза данас се очекује много: да никада не остаре и увек буду полетни, необуздани и интересантни. Међутим, он није више сасвим млад, необуздан нити само интересантан. Шломо Минц (1957) из Израела данас је један од највећих виолиниста на светском концертном подијуму и у најбољим је, зрелим годинама.
Појава и наступ и невероватно топао, нежан тон његове виолине од најбоље сорте (Страдивари) обезбедили су врхунски доживљај. Изванредно тумачење Сибелијусовог Виолинског концерта у де молу оп. 47, необичне композиције која може да зазвучи статично и монотоно или тако живо, стваралачки и креативно када солистичку деоницу изводи највећи уметник. Мелодије дугог даха и непрекинутог меланхоличног тока испредане су на предивном инструменту као да тонови клизе и нестају, враћају се и поново отпочињу дуги монолог.

Публика је слушала без даха, без кашљуцања, зачарана и тако остављена да тек једва дише и музику прима само чулима.

Била је то сјајна интерпретација, али Шломо Минц је добио и много више од одговора, подршке, пуног разумевања. Публика, која иначе уме да буде и резервисана и хладна, поделила је неке тренутке посебне пажње, наклоности и поштовања за уметност која није сама себи циљ и која не иде за тим да се нападно намеће истичући себе саму.

Пред нама се одвијао дијалог са Сибелијусовом музиком и преко ње, задирао је у неке посебне сфере симпатија и међусобних давања између публике и солисте. Да ли је томе допринело претходно искуство београдске публике из ратних времена, када нико није долазио да нам концертира, а Шломо Минц се осмелио да наступи, или је то тренутно обострано одушевљење, тешко је проценити. Створено је ново, домаће окружење страном уметнику, а публика се није заустављала у својим аплаузима.

Додаци од два "биса" били су огромни. Изванредни Паганинијев Каприс бр. 24 показао је виртуозитет без помпе и параде, садржајан и беспрекоран, а затим и први став из Бахове Партите у Е дуру са концентрацијом и умећем мајстора достојног инструмента на коме свира.

Дискретна, уздржана и промишљена пратња Оркестра РТС и посебно захтевног и прецизног диригента Суђића заслужили су такође беспоговорне акламације.

Мислили смо да "Планете" енглеског композитора Густава Холста (1874-1934) нећемо моћи одслушати до краја, јер после изузетно успелог и почетног "Марса", правог "хит комада" музике 20. века, више тако рећи нема шта да се чује. Ставови (планете) се ређају, али са све мање маште и све више посустајања инвенције композитора. Међутим, оркестар РТС је истрајавао, а диригент Суђић са невероватном упорношћу, радећи са свим групама појединачно као и са солистима у оркестру којих је било много, борећи се са тешкоћама у групи лимених дувача, веома запослених и присутних, постигао је да сваки став добије сопствену карактеризацију. Утиску је допринело учешће хора на самом крају дела.

У целини, био је то ексклузиван концерт Симфонијског оркестра РТС и круна једне, скоро завршене, календарске године.