Virtuoznost bez pompe

Od najvećih svetskih virtuoza danas se očekuje mnogo: da nikada ne ostare i uvek budu poletni, neobuzdani i interesantni. Međutim, on nije više sasvim mlad, neobuzdan niti samo interesantan. Šlomo Minc (1957) iz Izraela danas je jedan od najvećih violinista na svetskom koncertnom podijumu i u najboljim je, zrelim godinama.
Pojava i nastup i neverovatno topao, nežan ton njegove violine od najbolje sorte (Stradivari) obezbedili su vrhunski doživljaj. Izvanredno tumačenje Sibelijusovog Violinskog koncerta u de molu op. 47, neobične kompozicije koja može da zazvuči statično i monotono ili tako živo, stvaralački i kreativno kada solističku deonicu izvodi najveći umetnik. Melodije dugog daha i neprekinutog melanholičnog toka ispredane su na predivnom instrumentu kao da tonovi klize i nestaju, vraćaju se i ponovo otpočinju dugi monolog.

Publika je slušala bez daha, bez kašljucanja, začarana i tako ostavljena da tek jedva diše i muziku prima samo čulima.

Bila je to sjajna interpretacija, ali Šlomo Minc je dobio i mnogo više od odgovora, podrške, punog razumevanja. Publika, koja inače ume da bude i rezervisana i hladna, podelila je neke trenutke posebne pažnje, naklonosti i poštovanja za umetnost koja nije sama sebi cilj i koja ne ide za tim da se napadno nameće ističući sebe samu.

Pred nama se odvijao dijalog sa Sibelijusovom muzikom i preko nje, zadirao je u neke posebne sfere simpatija i međusobnih davanja između publike i soliste. Da li je tome doprinelo prethodno iskustvo beogradske publike iz ratnih vremena, kada niko nije dolazio da nam koncertira, a Šlomo Minc se osmelio da nastupi, ili je to trenutno obostrano oduševljenje, teško je proceniti. Stvoreno je novo, domaće okruženje stranom umetniku, a publika se nije zaustavljala u svojim aplauzima.

Dodaci od dva "bisa" bili su ogromni. Izvanredni Paganinijev Kapris br. 24 pokazao je virtuozitet bez pompe i parade, sadržajan i besprekoran, a zatim i prvi stav iz Bahove Partite u E duru sa koncentracijom i umećem majstora dostojnog instrumenta na kome svira.

Diskretna, uzdržana i promišljena pratnja Orkestra RTS i posebno zahtevnog i preciznog dirigenta Suđića zaslužili su takođe bespogovorne aklamacije.

Mislili smo da "Planete" engleskog kompozitora Gustava Holsta (1874-1934) nećemo moći odslušati do kraja, jer posle izuzetno uspelog i početnog "Marsa", pravog "hit komada" muzike 20. veka, više tako reći nema šta da se čuje. Stavovi (planete) se ređaju, ali sa sve manje mašte i sve više posustajanja invencije kompozitora. Međutim, orkestar RTS je istrajavao, a dirigent Suđić sa neverovatnom upornošću, radeći sa svim grupama pojedinačno kao i sa solistima u orkestru kojih je bilo mnogo, boreći se sa teškoćama u grupi limenih duvača, veoma zaposlenih i prisutnih, postigao je da svaki stav dobije sopstvenu karakterizaciju. Utisku je doprinelo učešće hora na samom kraju dela.

U celini, bio je to ekskluzivan koncert Simfonijskog orkestra RTS i kruna jedne, skoro završene, kalendarske godine.