Морамо у Савет безбедности и када губимо

Иако је, крајем прошле седмице, једанаест земаља у Савету безбедности Уједињених нација подржало руски предлог за издавање председничког саопштења да на северу Косова све треба да се решава дијалогом, а Приштина имала подршку само четири земље на својој страни, Србија ипак није доживела сатисфакцију јер то саопштење није прошло. Слично се у СБ догодило и крајем августа, када су се земље квинте, такође, успротивиле предлогу руске делегације са циљем да се пошаље јасна и недвосмислена порука о потреби уздржавања од једностраних и насилних акција и да се постојећа неслагања реше путем дијалога.

Зашто је, онда, Србија поново, уз помоћ Русије, ишла у СБ, када се на основу досадашњег искуства унапред могло претпоставити да ни овога пута руски предлог неће проћи?

Иван Вујачић, бивши амбасадор Србије у САД, сматра да Београд није ни очекивао да ће руски предлог проћи, али да се ишло на ову седницу због тога што је део стратегије српске спољне политике да ставља акценат на УН. „Одласком у Савет безбедности подсећа се да је то један проблем за који мандат имају УН”, истиче он.

С тим у вези, Вујачић наглашава да ипак није свеједно ако у СБ постоји подршка 11 од укупно 15 држава, без обзира на то што се представници САД, Велике Британије, Француске и Немачке, која није стална чланица СБ, нису сагласили са руским предлогом.

Оценивши да је на тај начин „стављено до знања да један део света није сагласан са начином на који се руководи косовским питањем” и да, вероватно, земље које су против тога то морају да виде и да уваже.

Одговарајући на наше питање, Огњен Прибићевић, бивши амбасадор Србије у Немачкој, каже чак да би било неприродно да Србија то није урадила. „Дипломатија је таква: мораш да испоштујеш канале и некакве форму. Бранећи своју позицију у вези са Косовом морали смо да одемо тамо где једино и имамо некакве позиције. На сваком другом месту, у Бриселу, на пример, позиције су нам пуно слабије, јер је тамо однос снага такав какав јесте (двадесет два према пет)”, каже Прибићевић. Он се, иначе, само нада да су људи који ово раде свесни где се заиста одлучује.

„Одлучује се у оквиру квинте, односно пет кључних земаља запада, које имају паре, војску, полицију”. А упитан да ли Србија има некакав „канал” према тим земљама, одговара да је „сигурно да су позиције Приштине много јаче од позиција Србије у Вашингтону, Лондону, Берлину, Паризу, што је наш кључни проблем и то у последњих 20 година”. Стога, треба „озбиљно радити, у наредних 30 година, јер тај проблем не може да се реши с једном владом која је проевропска”.

„Дебата у СБ је била у функцији притиска на међународну заједницу да Еулекс царини, а не косовска царина. Овај напор је само делимично уродио плодом, јер је ембрион косовско-албанске царине ипак остао. Важно је наметнути ову тему у наредној рунди дијалога и онемогућити да било који цариник из Приштине врши царинска овлашћена на ова два специфична административна прелаза. Значајна тема за локалне Србе је и расподела царинских прихода на ова два прелаза, који треба да припадну локалним српским општинама”, сматра Никола Јовановић, из Центра за нову политику, који минулу седницу СБ посматра као „додатни притисак на међународну заједницу и јавност”. Он каже да се у Њујорк ишло тек онда када су исцрпени „европски канали”.

И Владимир Тодорић, такође, из Центра за нову политику, сматра да Београд мора да покушава, да обавештава и да ради са сасвим чланицама УН, без обзира на то што сада делује да је тамо направљен зид.

Састанак Тадић–Ештон, који је довео до резолуције у Генералној скупштини УН, у септембру прошле године, померио је, према његовим речима, тежиште одлучивања из Њујорка у Брисел, јер је, очито, била намера ЕУ да се овај проблем пренесе у њихово двориште. То је био период када је Београд био изложен великим притисцима, кроз посете министара спољних послова Велике Британије и Немачке, у августу прошле године, подсећа наш саговорник.

„После те резолуције Београд покушава да оствари неки баланс, враћајући полако неке ствари у УН, јер ту има већу подршку и има два члана Савета безбедности. Међутим, када год се то деси, као што је покушај да се у вези са трговином органима направи договор да СБ контролише истрагу, појаве се опет огромни притисци од неких земаља ЕУ, које то малтене сматрају непријатељским актом”, оцењује он.

Београд, према његовом мишљењу, мора да покушава, и да обавести, и да ради са свим чланицама УН, јер ту има веће политичко тежиште, већу подршку. То, међутим, доводи Србију у сукоб са одређеним чланицама ЕУ. „Али сваки пут када Србија иницира расправу показује се да не постоји консензус о питању независности Косова, што ипак шаље одређену поруку која је корисна за Београд”, навео је Тодорић и подсетио и на то да је почиње редовни самит Генералне скупштине УН. А, за нас је, како каже, најбитније оно о чему ће се разговарати на маргинама тог самита.

Б. Чпајак