Остварен дечачки сан

Награда Савеза драмских уметника Србије "Милош Жутић" за 2006. годину припала је младом драмском уметнику Горану Јевтићу.
Он је награђен је за најбоље глумачко остварење изведено у нашим професионалним позориштима од 30. јуна 2005. до 30. јуна 2006. године, за више улога у представи "Окамењени принц" рађеној по тексту Хенинга Манкела, у режији Марк Ван дер Велдена, постављеној у копродукцији Малог позоришта "Душко Радовић", са данским театрима Corona La Balance и Lampe и позориштем лутака "Пинокио".
Јевтић је дванаести добитник овог признања које ће му бити уручено у јануару 2007. године.
Жири је одлуку донео већином гласова, а радио је у саставу: Маша Стокић, Љиљана Ђурић, Биљана Максић, Милан Пузић и Југ Радивојевић.

Разговор са овогодишњим добитником награде "Милош Жутић" водили смо у паузи између снимања две сцене у филму "На лепом плавом Дунаву" по сценарију Небојше Ромчевића, у режији Дарка Бајића.

– И срећан сам и изненађен. Много тога ми ових дана пролази кроз главу. Награда "Милош Жутић" ми много значи јер је то велико еснафско признање. Са друге стране, сви претходни добитници су изузетни глумци и драго ми је што сам се придружио том тиму успешних. Када такву награду добије млади глумац, као што сам ја, то додатно обавезује. У време кризе и опште беспарице 1994. године на Сајму књига купио сам књигу и касету "Милош Жутић". Сећам се да сам тада мислио како би било лепо да добијем награду са његовим именом. Целог живота сам знао да ћу бити глумац, дакле нисам морао да лутам. То ми је тада деловало нестварно. Ова награда је остварење мојих дечачких снова – каже Јевтић.

Представа "Окамењени принц", додаје наш саговорник, је занимљива у својој форми, јер има широк дијапазон ликова. Мењам неких седам-осам-девет улога из минута у минут, без костимских промена, односно ту је присутан само глумац са својим уметничким средствима и зато је посебно волим. У питању је чисто, огољено позориште, без било каквих помагала са стране. Не постоји чак ни четврти зид, не постоји баријера између публике и нас. Зато та представа тако живи, зато је тако посећена и награђивана. Драго ми је и због Ање Суше што сам добио ово признање. Она је као управник "Душка Радовића" изнела прометејски посао, јер је у овом позоришту успоставила сцену за младе, која ће се бавити проблемима, животом, интересовањима младих. Мислим да је код нас мало ствари посвећено младима и да је Ања Суша направила озбиљно позориште младих.

Од 2005. године Горан Јевтић је радио представе "Ледени свитац", па "Кисеоник", затим "Ромео и Јулија" у Новом Саду, "Ружне" на Белефу, а као круна дошао је "Окамењени принц".

– Заједничко свим тим ликовима јесте да су се ангажовано бавили темом несналажења, неприпадања свету онаквом какав је. Да ли зато што су ти људи били другачији, посебни, друштво је желело да их маргинализује, јер посебност једноставно није пожељна. Чини ми се да те друштво због тога маргинализује, да не би морало да поставља нове критеријуме и норме, по којима би и они онда морали да се постављају у животу. Сви ти ликови су на неки начин најбоље обједињени у комаду "Окамењени принц". При том је то истинита прича, а ја некако мислим да смо ми у трци са временом, која нам је наметнута, мало себе дехуманизовали, мало заборавили да око нас постоје други људи. Заборавили да се посветимо и нечему што нас чини људима. То је велика замка у коју друштво може да утоне, апстиненција од једног начина заједништва са људима око нас, са чистом емоцијом, са пружањем и тражењем помоћи. У том смислу ово и јесте моја најзрелија улога, најдубља, најинтимнија. И када дође овакво еснафско признање, онда је то само један виши ниво.

Горан Јевтић недавно се новосадској публици представио у лику Ромеа у познатом Шекспировом комаду "Ромео и Јулија".

– Мој Ромео је направљен утопистички. Желео сам кроз тај лик да покажем да је спремност да ти љубав буде и пут и суштина, и сврха, морала да буде обележена и заокружена некаквом жртвом и нестајањем са овог света. Толика количина љубави, подвиг и енергија не може да опстане на овом свету, већ мора да се  дематеријализује у општу енергију. Нисам сигуран да је овај свет башта која има плодно тле за једну такву биљку. Овај свет је материјализован, а љубав је енергија. Ту и настаје сукоб – каже Горан Јевтић.