Пиноче (ни)је пао с неба

Ко су људи, њих 60.000, који су дошли да одају последњу почаст диктатору и шта их је привукло ка ковчегу из кога је вирио лик Аугуста Пиночеа. Смрт неосуђеног диктатора у позним годинама, околности под којима је преузео власт и владао читавих седамнаест година у земљи која се дичила својом демократском традицијом, изазивају многе коментаре у свету и у Латинској Америци.
"Трагедија наше земље", пише у чилеанском листу "Насион" Серхио Муњос Риверос, "не може се, мада би то тако било најлакше, објаснити изненадном појавом ђавола из пакла". У тексту који разматра како настају диктатори а насловљен је "Пиноче није са друге планете", писац се пита "зашто нисмо успели да спречимо институционални колапс 1973" када је Пиноче крвавим пучем завладао земљом и увео закон владавине војничком чизмом и мачем. Демократска правила нису била суштински најважнија за револуционарни циљ, сматра он, критикујући свргнутог социјалистичког председника Салвадора Аљендеа.

У суштини, демократија није имала довољно јаке браниоце, додаје Серхио Муњос Риверос, оптужујући "Аљендеову левицу" да је била "заточеник револуционарних предрасуда". Она је са омаловажавањем гледала на демократске институције и била спремна да их потцени као "буржоаске творевине". Симпатије за Совјетски Савез, "такозване социјалистичке режиме" у Азији и Европи, и изнад свега на Куби, такође су одашиљале поруку да демократија није битна. Иако је чилеанска левица израсла на либералној и демократској традицији ове латиноамеричке земље, Аљенде и његови следбеници патили су од комплекса да нису "довољно револуционарни" што су покушавали да исправе.

Одакле је изронио Пиноче? Из утробе једног поларизованог друштва, преплављеног страхом, у којој су вредности демократије испаравале истом брзином којом је растао бес, констатује се између осталог у занимљивој анализи у чилеанском листу. Писац позива свој народ да се присете да је "већина, суочена са хаосом, поздравила и изабрала диктатуру".

То, наравно, не може оправдати језиве злочине, почињене у Пиночеовој ери. Али да се она не понови, Чилеанци ће морати да бране свуда и у сваком тренутку демократске тековине и људска права.

Да ли је Пиноче заиста умро, пита се чилеански књижевник и некадашњи Аљендеов сарадник, а сада професор на универзитету у САД, Аријел Дорфман. Бојим се, одговара, да иако његов дах не загађује више моју земљу, он никада неће нестати са ових територија. Морао је да буде сахрањен сам, окружен само најближом породицом, а не да трећина Чилеа оплакује смрт тиранина.  Али, и ако "претпоставимо да је мртав", он је успео и у смрти да изокрене републику, да је збуни и помеша вредности и зло.

Дорфман протестује што је Мишел Башеле, председница Чилеа која је и сама била мучена у његовим затворима, и чији је отац убијен у Пиночеовом логору, дозволила да сахрани присуствује министарка одбране Чилеа.

Стотине хиљада Чилеанаца по целом свету, каже Дорфман, сањало је целог свог живота о овом тренутку када ће тај демон престати да нас опседа, када ће физички отићи са овог света. Али, да ли је генералисимо заиста умро? Да ли ће икада престати да уноси шизофренију у нацију, да цепа земљу. Једна трудна жена, запазио је Дорфман, скакала је срећна на тргу у Сантјагу, јер ће њен син бити "рођен у Чилеу без Пиночеа". Можда је била у праву.