Класне борбе у Америци

Амерички председник је оптужен за класну борбу. Његов предлог да се повећају порези на инвестициону добит означен је у конзервативним политичким круговима као неодговоран и опасан популизам којим се угрожава економски раст, доводе у питање радна места, снижава обим инвестиција, а код грађана ствара осећај ,,страха, зависти и анксиозности”.

Схватајући озбиљност оптужби, од којих би се најежио и Карл Маркс, из Обаминог кабинета одговарају да се проблем буџетског дефицита не може решити само смањењем трошкова, већ се мора обезбедити и пуњење буџетског лонца. Другим речима, опорезивање оних који имају новац није плод идеолошких него математичких операција.

То није све. Позивајући се на универзално начело праведности предлагачи нових мера додају да није у реду да веће пореско оптерећење трпе сиромашни и средња класа него богати. Захтев да директори и водоинсталатери плаћају порез по истој стопи није класна борба већ исправна ствар истиче првооптужени Обама.

Судећи према, истина, нерепрезентативним анкетама изгледа да тако мисле и просечни Американци. Наиме, новинске онлајн анкете показују да огромна већина подржава Обамине мере. Многи због тога сматрају да је амерички председник једним ударцем постигао два важна политичка циља. С једне стране, подигао је ниво своје угрожене популарности пред предстојеће изборе, а са друге стране, обезбедио да предложене мере добију подршку управо од оних који ће њима бити додатно угрожени. Не треба, наиме, изгубити из вида да се ублажавање буџетског дефицита у знатној мери ослања на смањење трошкова за социјална давања и делом војне активности.

Јасно је, дакле, да овим мерама чак и уколико ступе на снагу Америка и Енглеска неће постати земља пролетерска, али с друге стране, оптужбе о класној борби које долазе здесна нису потпуно бесмислене и не могу се објаснити само предизборном реториком.

Економска аргументација против Обаминих мера, коју је изнео републикански конгресмен и председник буџетског одбора Пол Рајан, теоријски је заснована и делује убедљиво у безваздушном простору у коме владају идеални услови слободног тржишта и ситног предузетништва. У реалном свету великих корпорација и специјалних економских односа та аргументација, међутим, првенствено служи, или бар тако делује, као заштита интереса једне повлашћене групе.

Могло би се, наравно, тврдити да је сукоб на релацији Обама – републиканска већина унутаркласни сукоб различитих фракција капиталистичке класе, но то је за ову причу мање битно. Важније је уочити да појмови ,,класа” и „класна борба” нису изгубили на актуелности, како се то веровало у доба економског просперитета и потрошачког комунизма (сваком према потребама), када је проглашена „смрт класе”.

Заслугу за то има капиталистичка класа, јер је радничка по свој прилици мртва. У тешким временима постаје очигледно да капиталистичка класа, или бар један њен део, јасно препознаје своје интересе, има своју идеологију, своје непријатеље и своју политичку елиту.

Кад је о интересима реч, не ради се о неколико стотина хиљада или милиона долара којих би се неко на годишњем нивоу одрекао у име дугорочне стабилности система. Другим речима, пола метра краћа или дужа јахта, пар квадрата мање или више на Петој авенији нису разлог за узбуну. Међутим, померање пореске стопе нагоре значи истовремено померање профитне стопе надоле, а то је оно што је недопустиво и на шта класно свесни капиталиста не може пристати без огорчене борбе. Одбрана пореске стопе не значи, другим речима, одбрану ,,шаке долара” већ система који се заснива на логици повећања профитне стопе.

Обаминим мерама нису, међутим, угрожени само интереси већ и идеологија капиталистичке класе. Ако неки политички чинилац, па био он и председник државе, тако очигледно жели да утиче на економске токове онда се у очима јавности поткопава кључни мит владајуће идеологије о невидљивој, али праведној (готово божанској) руци тржишта. С обзиром на то да су такви идеолошки митови стекли статус здраворазумских и саморазумљивих истина не треба сумњати у искреност напада на Обаму.

Биће занимљиво посматрати наставак ове политичке, односно класне борбе. Посебно ће бити занимљиво посматрати политичка средства и реторику која ће се у њој користити. Поређења ради, када је својевремено председник Тадић ,,позвао на црту” овдашње милионере подигла се кука и мотика. Аргументација коју су користили овдашњи капиталисти била је готово идентична, што говори да је класна свест и солидарност капиталистичке класе данас глобална.