Нисам вила да збијам облаке

Њених 2.200 слика налази се на свим континентима, у музејима, домовима колекционара. Њене столице, пчеле, чипка, паунице, делфини, трешње... удобно су смештене између Ван Гога и Шагала, али и њених некадашњих професорки Љубице – Цуце Сокић и Маре Лукић-Јелесић. Кроз њене запи-се прошли су Тапи, Рада Ђуричин, Петар Лаловић, Ратко Божовић...

Она је позната по „белим сликама” каквих нема ни у једном кутку планете и каже да су јој биле потребне године да почне да употребљава боју у којој су све боје – црну. Није се на Академији слагала са професорима који су покушавали да њен стил сведу у крута правила, али је она остала своја, чак и када су јој ускраћивали глас за награде, а касније се јавно кајали. Она зна да поклони слику, али и да за њу добије две кесе пара...

Планинари, зна шта се сме брати а шта је заштићено. Једна је од ретких особа која је прошла прашуму Лобница у Словенији дугу седам километа-ра, у којој је природа нетакнута, како шта падне – тако и остане. Труди се да се храни здраво и у стању је да сатима газа по београдским пијацама не би ли нашла бабе које узгајају „трчеће, нехрањене пилиће”.

Док седимо у атељеу Слободанке Ракић-Шефер на Бањици, окружени сликама које сваком посетиоцу шаљу другачију емоцију, једна од наших најпознатијих сликарки прича нам зашто је није било у медијима више од две године.

– Од најранијих дана, нажалост, знала сам да ћу да се бавим сликарством. Тешко је, чак и мучно бити слободни уметник у овом тренутку у Србији. Без обзира на то колико сам привредних криза прошла, колико реформи, ево 35 година сам слободни уметник, никада ми уметници нисмо били беспотребнији држави, политици, институцијама, а уметност је данас најпотребнија народу.

Држава би да нас се одрекне, јер јој представљамо баласт, не зна шта ће ни са многим другима, а камоли уметницима. Али упркос и у инат свему ја ћу да радим – каже док нам показује слике које припрема већ годину дана из најновијег циклуса „Нисам вила да збијам облаке”. Изложба је планирана као новогодишњи поклон за 2013. годину.

Жена, лоза, шљива, ћурке, пратимо погледом слике наслагане у поткровљу атељеа...

– За моје слике се можда и највише интересују наши људи из дијаспоре, ваљда зато што на њима осећају мирисе и звукове детињства и завичаја. На њима имате и старинску колевку и бицикл и имате рало, кондир са фресака и икона, фигуре са стећака. Из мојих слика проговарају сви крајеви бивше Југославије, јер ја сам у њој рођена – прича нам Слободанка.

Пред распад земље, телевизијске емисије о њеном раду је гледало три милиона људи, након којих је добијала на хиљаде писама које и данас чува. Поред слика је велики музички стуб, це-де и касете. Јасна Злокић, Оливер Драгојевић, Марија Калас, коптска, па персијска, наша стара, средњове-ковна музика... Показује нам и свеске у којима записује стихове, описе сусрета са разним људима, коментаре на радијске емисије у којима гостују политичари, економисти... Сликарство је усамљенички посао каже и „уме-сто дијалога са неким, ја направим дијалог у свесци”.

Поред стихова су и цртежи, нека врста скице за портрет слике у настајању. На наше изненађење каже нам да не иде то тако како се мисли – станеш за штафелај и сликаш.

– Баш много читам, за сваки циклус је потребно много претраживања по историји уметности, по енциклопедијама... Када сам одлучила да пресечем са белим сликама, а сликала сам их најдуже, више од 15 година, дуго сам размишљала шта би то било у чему ћу опет бити другачија, оригинална, а да не будем досадна. И пошто јако волим инсекте и дете сам пчелара, избор је пао на пчеле. Јесам о пчелама много знала, али сам опет кренула по литератури, ишла на Пољопривредни факултет, Пера Лаловић ми је дао своја два документарна филма о пчелама, чак сам фотокопирала и трило-гију белгијског Шекспира Мориса Метерлинга који сви морају да прочита-ју „О пчелама, мравима и термитима” ... Јер знате, то што сам уз пчеле од-расла помогло ми је да их доживим, али опет, једно је емоција, а друго знање – прича Слободанка Ракић-Шефер.
Рођена је у Мачви, у Дуваништу. Најраније детињство провела је код бабе Катарине и деде Драгослава у Липолисту, петнаестак километара од Шапца. Ту је већ у петој години почела да слика… Приче из детињства пуне слава, вашара, прела, које су формирале њену личност и трајно одредиле њену уметност, сабрала је у књизи „Испод стреје дедине колибе”, коју је након много година мука објавила уз помоћ Министарства културе.

Мајка Добринка била је домаћица, а отац Александар је остао упамћен по томе што је у Мачву увео уљане културе. Држао је предавања по задруга-ма, ишао од села до села и убеђивао сељаке да су у послератној земљи неопходни сунцокрет, соја и уљана репица. Од њега је научила шта значи маркетинг, али и вредност новца.

У школи нико није био бржи од ње на сто или две стотине метара. А касни-је, кад је дошла на Академију, спорт није био у моди. Али, већ тада је осе-тила колико јој је спорт потребан после дугог седења и стајања пред сликама. Зато је, нешто касније, прихватила позив да буде активан планинар у друштву са познатим хирургом Марјаном Берваром, колегом њеног супруга Стевана.

– У међувремену смо обишли скоро све планине у целој екс-Југославији. Свака има своју чаролију, али постоје само три планине на којима мој боравак личи на препород – Дурмитор, Митровац на Тари и Златар – прича нам сликарка. Када је мало људи и када пада киша воли да се одмара у манастиру у Раковици који је само четири километра од њене куће.

Са другим супругом, лекаром Слободаном Шефером (79), уз обострано велико разумевање, живи тридесетак лета. Из првог брака са познатим вој-ним новинаром Петром Дамјановим има сина Дејана (36), пољопривред-ног инжењера. Од пре годину дана је бака, а Теодор је већ са девет месеци почео да црта, додуше, по зидовима за почетак.

– Тешко је бити уметник у Србији данас, а поготову жена. Жена је у свакој области на другом месту, тешко се изборити. Мени је још Мића Поповић осамдесетих говорио да ћу имати мука још добрих 10 година да докажем свој таленат, јер мушкарци боље продају, боље су вредновани на тржишту, без обзира на то што то није боље. Зашто је то тако откад је света и века да жена буде само уз варјачу, нисам успела да схватим. Ја се борим и хвала свим оним женама које су успеле. Али је велики број даровитих жена које нису успеле, које су започеле посао а нису га завршиле, да ли због брака, да ли зато што су се удале за уметника па их он потиснуо, да ли због деце...

Уз осмех нам каже да ће сад читаоци помислити да она никад не кува. Признаје да то баш нису рецепти наших бака, јер је та исхрана била бази-рана на много брашна, а да се она труди да спрема што здравије. На наше питање да ли је здрава храна и посебно бундева, заслужни за њен тако до-бар изглед, она одговара да је главни састојак – љубав, али и што више кретања и боравка у природи.

За крај је питамо шта планира после изложбе? Каже да у себи има још много тога што мора да изнесе, да жели да помогне сину који је пољопривредни инжењер да подигне воћњак трешања, да оплемени Авалу са што више зумбула и висибаба и да види оно што још није видела, а што се не налази ни у једном музеју на свету – фреске на Криту које су старе 5.000 година.

 ..............

И „Магазин” као инспирација

У њеној кући одувек су се читала сва Политикина издања. „’Политику’ читам редовно, отац је волео ’Експрес’, а прво што прочитам недељом је додатак ’Магазин’ који чувам. Открићу вам и да ми поједине фотографије баш из ’Магазина’, посебно птице, служе за сликање”, каже Ракић-Шефер и додаје да чува и „Путовања” и „Потрошач”. Уз радио је од јутра до мра-ка, посебно воли радио-драме, који је одслушала на хиљаде.

Водолија из Мачве

Рођена је 27. јануара 1953. године у Дуваништу. Гимназију је завршила у Шапцу, а Факултет ликовних уметности 1976. године. Постдипломске студије завршила је две године касније. Учествовала је на око шест стотина колективних и стотинак самосталних ликовних изложби код нас и у свету, добитник је бројних награда, а недавно је у оквиру пројекта Успешне жене Србије у парламенту добила признање као „бизнис дама”.

 Поклон за диплому и годишњицу брака

– Данас људи када почињу да се куће обично купе једну велику слику, не скупљу од хиљаду евра и онда надограђују неке мање. Али већина узима мање за рођендан, упис на факултет, за диплому, годишњицу брака... и то ће остати њиховој деци, сестриној деци, јер слика је увек капитал. Људи су данас збуњени, не знају где да улажу ако на пример имају стан, а слика ни-када неће ићи надоле, у најгорем случају ћете добити оно што сте за њу и платили – каже ова уметница чије слике коштају од 200 до 2.000 евра, ма-да признаје да је чула да „Шеферка из осамдесетих година код препродаваца достиже и далеко вишу цену”.