Трећа статива

Црвена звезда је у Лучанима примила гол с играчем више. На то је као разлог за бригу јавно указао и њен тренер Просинечки.

Међутим, једна друга појединост у вези с тим поготком пролази незапажена (можда и зато што су „црвено-бели” прошли даље, па победа све покрива), а то је улога голмана. Кировски није крив за гол, међутим, да ли је учинио све што је могао?

Он се укопао испред противничког играча, раширио руке и ноге, окренуо главу ка корнер-линији и чекао да га лопта – погоди. Тако раде не само наши голмани, него и огроман број иностраних и то врло познатих. Дакле, тако их уче.

Шта ту не ваља? Не ваља то што се тиме голман претвара у трећу стативу, која се од оних правих разликује само по томе што има „гране” (руке) и „жиле” над земљом (поготово кад се из већ наведеног става голман спусти на колена).

Све је у рукама противничког играча. И, ако је нападач прибранији, довољно је само да пошаље лопту поред такве „стативе”. То му је олакшано и тиме што голман, из ко зна ког разлога, не гледа ни у лопту, ни у играча, него у страну?!

Некада су голмани тражили излаз и из наизглед безизлазних ситуација. Такво једно чудо је 1964, у Купу шампиона против Ренџерса, извео Дујковић. Он је тада, као и сада Кировски, тек почео да брани за први тим Црвене звезде.

Шкотско десно крило Хендерсон је улетео искоса у казнени простор и могао је да бира: да пуца или да дода у средину? Дујковић му је „помогао” да се одлучи – искочио је ка петерцу.

Пред Шкотом се указао потпуно празан ближи угао и он је у њега и шутирао не слутећи да је то – мамац. Дујковићево истрчавање је била варка, јер се као мачка одмах вратио у „незаштићени” угао, ушао у шут нападачу Ренџерса и стадион се проломио од аплауза Звездином голману.

Још једном: Кировски није крив за гол у Лучанима, али голман не сме да се препусти судбини. Играч Младости Милошевић је опалио по лопти, промашио голмана и то је било довољно да домаћин изједначи.

Има, међутим, и ситуација када је тешко да се схвати шта би голману. Најсвежији пример, а потпуно непримећен, догодио се недавно у Лиги шампиона на утакмици Барселона – Милан (2:2).

То је онај гол кад је Меси у шеснаестерцу стигао изгубљену лопту и крајњим напором је по земљи послао на другу страну. На њу је налетео Педро и послао је у мрежу.

Јесу Месијеви чувари задремали, јесте Педро из непосредне близине шутирао, али зашто голман Милана Абијати није покушао да брани рукама, него је на гол-линији хтео ногом, као бек, да спасе од најгорег?