Подивљале цене у Новом Београду

Просечне цене станова у Београду у периоду јануар – јун ове више су него у исто време прошле године за 4,7 одсто, тврде статистичари. Међутим, тако није и са све елитнијим Новим Београдом. У некадашњој "великој радничкој спаваоници" последњих месеци забележен је раст цена од чак десет до тридесет процената. Како упозоравају стручњаци, цене ће буквално дивљати све док не почне масовна стамбена изградња, то јест отварање великих градилишта. На пример, за изградњу 2.000 станова. А до тада поједини мали инвеститори убираће велике профите. Зарада се креће између 30 и 40 одсто, што градитељи наравно не признају, а високе цене правдају државним наметима. Статистика каже да је само у нашем главном граду потребно 50.000 нових станова, а годишње се изгради тек око 3.500. Истовремено, како се процењује, у престоници око 150 до 200 станова месечно "промени" власнике. Одсуством некада највећих инвеститора (Војске и МУП-а), који више не граде, та празнина се, сматра Бранко Нешић, секретар Удружења грађевинарства и комуналне делатности Привредне коморе Београда, и те како осећа.

Поред тога, од великих грађевинских фирми остали су само "Енергопројект" и "Ратко Митровић". А због неразвијености грађевинске оперативе убудуће ће мали предузимачи морати да се удружују у конзорцијуме како би изнели захтевније послове.

– Тек када крене масовна блоковска градња, рецимо нових насеља као што је Универзитетско село или насеље у Вишњичком пољу, реално је очекивати пад цена на тржишту. До тада услове ће диктирати мали инвеститори који су очигледно навикли само на "масне" зараде – каже Нешић.

За Нешића је необјашњиво да цена квадрата за стан код "Београдске арене" достиже чак 2.500 евра, а да се, у непосредној близини, у насељу Ретензија, између Новог Београда и Земуна, квадрат стамбеног простора може купити за "само" 900 евра. Многи сматрају да власници плацева и трошних кућерака на престижним локацијама једноставно "надувају" цене, које ће на крају платити купац новосаграђеног стана.

– Свака баба данас зна да за уџерицу на Врачару може да добије 100.000 евра. У свету је то другачије решено, па они који имају некретнину у центру града, или је толико цене, морају да плате порез на "зацепљене" суме. И тада цене падају – објашњава наш саговорник.

Ђорђе Бобић, градски архитекта, слаже се да велика тражња диктира раст цена, мада признаје да у граду нема довољно припремљених локација за нову изградњу. То је, како каже, довело и до раста цена за чак 30 одсто, попут онога у Новом Београду, који се по атрактивности полако изједначава са Врачаром.

– Важно је и то што нема праве конкуренције међу инвеститорима и извођачима радова, а ово опет отвара простор за стицање великог профита. Тек за две-три године можемо очекивати стабилизацију на тржишту. Тада ће цене бити примереније, а зарада инвеститора сведена на разумну меру – вели Бобић.

Градоначелник Београда Ненад Богдановић упозорио је пре неколико месеци, на конференцији посвећеној стамбеној политици у Србији, да држава мора да се обрачуна са појединим инвеститорима који стичу огромна богатства. Том приликом је одбацио сумњу да су станови скупи зато што је скупо грађевинско земљиште. Као пример навео је да градска скупштина гради непрофитне станове, који коштају 700-800 евра по метру квадратном, и закључио да инвеститори који зарађују од 600 до 1.500 евра остварују екстрапрофит. Држава, према његовом мишљењу, не би требало више да им помаже, већ да им стане на пут.

Инвеститори наравно негирају да је грађевинарство најуноснији бизнис у Србији. Њихова зарада је, тврде, тек негде око 10 одсто. Али, према подацима једне од већих београдских приватних грађевинских фирми, уколико на локацији постоје претходни власници, њима по неком неписаном правилу припада 25 одсто од укупне вредности изграђеног простора. Тако, на пример, од 1000 изграђених квадрата они добијају 250. Потом 20 евра по квадратном метру инвеститор плаћа "Електродистрибуцији", 25 евра "Топланама", 100 евра за примарну инфраструктуру Дирекцији за грађевинско земљиште, 20 евра је износ који се одваја за секундарну инфраструктуру (што подразумева уређење зелених површина). Пројектант обично узима 15 евра по квадрату, док 3,5 одсто износе манипулативни трошкови (технички пројекат, надзор лиценциране фирме...).

Рачуница је јасна: готово четвртина цене коју плаћају купци одлази држави пре него што инвеститор уопште забоде крамп. Трошкови саме градње износе око 650 евра по метру квадратном. Наравно, све зависи од квалитета материјала. Међутим, градитељима није страно да уграде лошији материјал а наплате га као најквалитетнији. Дакле, ако неко гради по процедури и не заобилази закон, кажу неимари, стан у насељу изван градског центра не може да буде јефтинији од 1.200 евра по квадрату. Да би цене пале, сматрају они, држава би требало да смањи намете. Тако истичу пример Сарајева, где се држава одрекла свог дела колача, па стан у центру овог града кошта 650 евра. Наравно, они имају и одговор на то што Скупштина града продаје станове за 750-800 квадрата. Наводе да градска управа користи олакшице и не плаћа пуну цену прикључка за струју, воду...

Један од могућих разлога због којих су цене станова у престоници подивљале јесу и – субвенционисани кредити. Раде Самарџија, директор агенције Еуростан, сматра да су они направили благи поремећај на тржишту, а највећи притисак је управо на мање станове, јер наше становништво реално може да се задужи највише 50.000-60.000 евра. Станови у Новом Београду, према његовој процени, поскупели су за десетак одсто, пре свега, зато што су укњижени, а што је важно за банку при одобравању кредита. Тако ће бити све док постоје читава неукњижена насеља, попут оних у Шумицама, на Чукарици и Коњарнику...