Хаљине из изгубљених времена

Обучена у предиван плави фистан испод којег се назирала кошуља коју је скроз прекривала преко груди прекрштена марама, са бисерним тепелуком на капи и заогрнута црвеном плишаном либадом са богатим златовезом, спремала се кћерка богатог београдског трговца на чајанку средином 19. века. Око врата је носила скупоцени ланац стављајући до знања колико богатство њен отац поседује. Око тепелука је био бареш на којем није било ни прстена ни гране што је младој господи био јасан сигнал да је госпођица из угледне породице – неудата.

Век и по касније, студенти Факултета примењених уметности (ФПУ) кренули су, попут костимографа у холивудском историјском спектаклу, у потрагу за изгубљеним временом чији се остаци још увек чувају у депоу Етнографског музеја у Београду. Безмало 18 месеци радили су на реконструкцији женског грађанског костима 19. века. Изучавали су крој, начин на који је костим украшаван, упућивали се у тајне веза…

– Кренули смо од ликовних извора. Студенти су сами шили, везли. Наравно, уз сарадњу кројача сарадника Атељеа сценских костима Гордане Абрамовић. У радионици Атељеа костим је и изведен – прича доцент Маја Студен-Петровић непосредно пред изложбу носталгично названу „Остаци времена” која је отворена у малој галерији Улупудуса.

Према њеној причи, српски грађански костим 19. века настао је спонтано. Негде до 1850. био је под левантским утицајем, утицајем турског начина одевања, али су се полако форме хаљина прилагођавале моди западног типа.

– Већ тада поприма облике силуета западног костима. Наравно, моду су пратиле млађе жене. Крајем века и тепелук, украси на капици, и либада, горњи женски хаљетак проширен до струка, напред отворен и са дугим, звонастим рукавима, остају као обележје српског грађанског костима али уз обележје европског модела – објашњава Маја Студен-Петровић.

Либада се мењала и прилагођавала европском кроју. Стезала се и из равно укројених делова добијала заобљене ивице, углављене рукаве.

– Била су то ситна и врло спора померања. Сви ови костими имали су специфичност: била је то особа која их је носила и њима настојала да покаже своје богатство. Костиме су правиле терзије, занатлије које су израђивале одећу од скупоцених материјала за богате трговце, чиновнике и, наравно, владајућу класу. Јасно, био је ту и златовез.

Изложба „Остаци времена” у чијој реализацији су учествовали и професори Бранимир Карановић и Митар Трнинић, као и доцент Владимир Татаревић из Атељеа фотографија са ФПУ, једна је од пет студентских и професорских изложби које су заказане за крај месеца. Заједничка им је тема: Култура одевања између Истока и Запада.

С. Чикарић