Неизвесна будућност седамсто насеља

Са посебним интересовањем се ишчекују резултати пописа који се односе на сеоска подручја. На прошлом попису 2002. неки од добијених података су, кад је о садашњости и будућности села реч, изузетно неповољни. Пописивачи су тада утврдили да у 702 села, од укупно 4.528, колико их је у централној Србији и Војводини, живи мање од по сто становника. Тачније речено, 352 насеља су била са мање од педесет, а 350 су имала између 50 и 100 становника. Према непотпуном увиду, још 350 насеља је имало од 100 до 150 становника.

Попис даје податке и о просечној старости становника сваког насеља. Поменута, која имају до стотину житеља, по правилу су веома стара (22,5 одсто села у Србији је са просечном старошћу становништва изнад 50 година), тако да су још 2002. саопштене процене да ће за две-три деценије многа од ових насеља остати без житеља.

С посебном пажњом очекујемо и резултате овогодишњег пописа у општинама на југу, југоистоку и југозападу републике, јер 2002. у некима од њих више од трећине селâ било је са мање од стотину становника. На пример, у општини Бабушница од укупно 52 села, чак 39 су била са мање од сто становника, у Прокупљу је тај однос 106/49, у Врању 103/39, Црној Трави 24/17, у Трговишту 35/18...

Индикативни су и подаци који се односе на домаћинства. Од укупног њиховог броја у централној Србији и Војводини, оних са једним или два члана – у селима је на прошлом попису било 44 одсто (16 одсто са једним, 28 са два члана). То значи да готово свако друго домаћинство у сеоским насељима није имало више од два члана. Наравно да је често реч о старачким домаћинствима која неумитно нестају.

У вези са подацима о смањењу броја домаћинстава су и они који се односе на напуштене куће. Према подацима из 2002, њих је у селима било 46.814. Међутим, ако се овом броју дода и 144.178 кућа које су означене као ,,привремено настањене”, то значи да је у селима Србије било око 191.000 стамбених објеката у којима се не живи. Ако ову бројку помножимо с просечним бројем чланова домаћинстава добићемо податак о неколико стотина хиљада становника који су недостајали у нашим селима на почетку прошле деценије.

Занимљива ће бити и поређења бројки које се односе на неожењене и неудате. Мушкараца у селима који су 2002. имали више од тридесет година, а неожењени су, било је око 115.000, с тим што је 57.000 ових момака било старије од 40 година. Неудатих у истом животном добу (тридесет година и више) у селима је било знатно мање – око 45.000, а претпоставља се да је ова бројка последица чешћег одласка девојака у градове (неудатих изнад 30 година у градовима је било 102.942).

Попис нам показује и каква је социјална слика сеоског становништва. Према неким проценама, оно је у просеку два пута сиромашније од градског, а овогодишњи попис ће нам донети и егзактне податке о изворима средстава за живот, о покретљивости становништва, нивоу образовања итд.

Кад је реч о сеоским насељима треба ипак правити разлику између села која се налазе у непосредној близини већих градова и оних далеко од градских центара. Прва групација села се у демографском, комуналном и сваком другом погледу мало разликује од оближњих градова и ова насеља свакако имају будућност. Друга групација тзв. малих села је бројнија и захвата неупоредиво већи простор Србије с малом могућношћу за опстанак и развој.

Држава ће после октобарског пописа имати потпуну слику о овим насељима и ако буде вољна моћи ће да предузима одговарајуће мере за обнову и развој тих подручја.

*Професор универзитета, директор Завода за проучавање села