Историјски успех, а обавезе будућности

Између Драгане С. (35) и државе Србије, бар када је о задужености реч, готово да нема никакве разлике. Нешто мало више од 40 одсто њене плате оптерећено је дугом, а ових дана Драгана, која је фармацеут по струци, размишља да узме потрошачки кредит са роком отплате од 10 година како би „закрпила” рупе у кућном буџету. Баш то је, пре неколико дана урадила и држава Србија, када се продајом обвезница на међународном тржишту, задужила за милијарду долара. Према подацима Министарства финансија, у августу је државни дуг наше земље достигао 41,7 одсто учешћа у бруто домаћем производу, односно свему ономе што као привреда створимо за годину дана. По закону, учешће јавног дуга у БДП-у не може да буде веће од 45 процената.

Да ли се онда наша држава, која је по камати од 7,25 одсто годишње продала хартије од вредности, што је према оцени премијера Мирка Цветковића историјски успех, задужила по повољним условима? Судећи према анализи брокерске куће „Синтеза инвест”, направљеној за потребе „Политике”, Србија се задужила по нешто неповољнијим условима од земаља чији је кредитни рејтинг сличан нашем. Тако је суседна Хрватска, продајом десетогодишњих обвезница у доларима успела да добије нешто повољнију каматну стопу – 6,38 одсто. Још боље је прошла Турска чији су дужнички папири, са истим роком отплате продати уз интерес од 5,63 процента. У групи земаља са рејтингом сличним нашим налази се и Индонезија, али ће влада ове државе годишње за своје дужничке папире инвеститорима плаћати камату од 4,86 одсто. Најповољније су се, чини се, задужили Филипини, јер стопа на тамошње обвезнице износи свега четири процента.

Ситуација је нешто другачија када је реч о обвезницама у еврима. Грчка је, на пример, била принуђена да своје дужничке папире продаје уз камату од чак 22,08 одсто.

Ненад Гујаничић из брокерске куће „Синтеза инвест” каже да је од услова по којима се задужујемо у овом тренутку много битније на шта ће тај новац бити потрошен. Ако се зна да ће милијарда долара бити потрошена за текућу потрошњу, односно плате и пензије, а не за инвестиције и инфраструктурне пројекте – онда то баш и нису паметно потрошене паре.

– Када размишљамо о враћању дуга, из угла државног буџета нешто мало више од 70 милиона долара годишње, колико треба да платимо на име камате, то није огромна сума. Међутим, бојим се да то не отвори пут додатном задуживању државе, јер ми имамо и законске обавезе које морамо да испоштујемо када је о висини јавног дуга реч. Невезано за ниво од 45 одсто јавног дуга у БДП-у опаснији је темпо задуживања – каже Гујаничић и подсећа да је пре кризе наш државни дуг био око 33 одсто БДП-а.

Иван Николић, сарадник Економског института, процењује да ово задужење ипак јесте повољно, јер иако би код комерцијалних банака држава могла да добије исту камату, рок отплате зајама је у овом случају дужи, што значи и да је дуг повољнији.

– Рецимо да је ово нека доња граница прихватљивости, кад се узме у обзир цена по којој се друге државе задужују – каже Николић и додаје да ће исплативост овог зајма у наредној деценији умногоме зависити и од односа евро–долар.

Владимир Глигоров, професор на Бечком институту за међународне економске студије, мисли да је последње задуживање државе врло скупо.

– Да би се то видело, питање је колико би требало да расте БДП у доларима да би финансирање јавног дуга по тој каматној стопи било одрживо? Одговор је да у наредној деценији економски раст српске привреде треба да буде око 7,25 одсто, у доларима. Чак и да се курс долара у односу на динар не промени, то би подразумевало да инфлација у Србији буде отприлике на нивоу Сједињених Америчких Држава, што је око два одсто, а реални економски раст требало би да буде око пет одсто годишње да би српски јавни дуг могао да се рефинансира, што је веома тешко остварљиво – сматра Глигоров.

То значи да ће или дуг расти или да ће државна потрошња морати да се смањује. Ни једно ни друго није одрживо и то је тежак задатак за српску привреду, закључује наш саговорник.

Горан Николић, сарадник Центра за нову политику, мисли да је боље то што је држава обвезнице продала у доларима, него да је то учинила у домаћој валути.

– Досад је продајом хартија од вредности у динарима држава била најбољи банкарски клијент и тако је мање новца пласирано привреди. Овако је, продајом девизних папира на међународном, на домаћем тржишту остављен простор да се привреда повољније задужи код овдашњих банака – сматра Николић.

Аница Телесковић