Неутрино дрма Ајнштајна

Алберт Ајнштајн је поново на удару, и то одавно није новост. Да ли је, напокон, уздрман?

Неутрино, једна од стотинак субатомских честица (мање су од старогрчког недељивог атома),управо је усталасала физичарске духове.

Из најмање два разлога. Први, зато што је, према учењу „оца теорије релативности”, космосом немогуће јурити брже од светлости, и други, због тога што се изнова показало да су, од постанка човека до данас, једино то у ствари гласине.

Дотична невидљива честица, без електричног набоја и с готово неприметном масом (што је посредно поткрепљено у подземном постројењу Камиоканде у Јапану 1998), сваке секунде пролази кроз све, па и кроз вас док читате ове реченице. Свуда је око нас, стиже у огромним ројевима са Сунца, у којем настаје као последица стапања лакших у тежа атомска језгра (елементе).

Стога је малтене неухватљива, приморавајући трагаче да се довијају како да је улове. Радознали физичари своје осматрачке справе најчешће укопавају дубоко испод површине тла по којем ходамо.

И најновије се одвијало у подземљу.

Печат од црвеног воска

Позивајући се на тумачење Антонија Ередитатоа са Универзитета Берн (Швајцарска), гласноговорника истраживачког подухвата музичког имена „Опера” (акроним од неколико стручних израза), под чијим су окриљем изведени огледи, новинари су се брже-боље запитали да ли се пред нашим очима руше темељи савремене физике. Из којих побуда?

Коначну границу брзине кретања теоријски је уобличио Алберт Ајнштајн још 1905, „чудесне године” (annus mirabilis) како су је касније прозвали, устврдивши да ништа (ама баш ништа) не може да премаши брзину светлости – око 300.000 километара у секунди (299.792.458 метара)!

Из најславније једначине (E = mc²), чији је творацАлберт Ајнштајн, следи да се ништа не може кретати брже од светлости. Зашто? Зато што је потребна бесконачна количина енергије да се предмет погура до светлосне брзине или преко ње.

Преурањени погреби

Захваљујући Интернету, најкоришћенијем виду ширења гласина („Викиликс” и остале приче), сазнали смо да је брзина светлости надмашена, а Алберт Ајнштајн по ко зна који пут теоријски покопан. Сви досадашњи погреби били су, иначе, преурањени.

Пре четири године, позната Фермијева лабораторија у Батавији (САД), обзнанила је да је у експериментима у подземном руднику (програм „Минос”), неутрино стигао на циљ (у детектор) малчице пре светлости. Али то нису нарочито истицали. И осматрање једне супернове (експлодирајућа звезда) у Великом Магелановом облаку 1987, указало је да су поменуте субатомске честице за један милијардити делић прекорачиле светлосну брзину. „Свемирски полицајци” су остали неми.

С каквим смо открићем сада суочени?

Унутрашњост постројења „Опера”

Из једног постројења, на размеђи Швајцарске и Француске (ЦЕРН крај Женеве), неутрини су стизали у друго, у средиште Италије (Гран Сасо), премашујући „коначну брзину” за 60 милијардитих делића секунде (60 наносекунди)! Јурили су 0,0025 одсто брже од светлости (2,5 стохиљадитих делића) незнаном подземном стазом од швајцарских Алпа до италијанских Апенина, дугачком 730 километара. Веома осетљиви мерни уређаји забележили су 16.000 таквих догађаја или 16.000 отисака приспелих субатомских честица.

Истраживачи су били запрепашћени, новост је усталасала и упућене и неупућене. Упркос томе, ваља бити веома опрезан: бројни опити су обелоданили нешто слично, а касније се испоставило да није тачно. Изузетна открића изискују изузетне провере.

Уколико се, међутим, у потоњим мерењима установи да није начињена грешка, бићемо сведоци најтемељнијег научног преврата у протеклих стотину година. Уздрмаће се из темеља здање (и знање) савремене физике на којем увелико почива наш поглед на свет (и космос). Послужимо се речима једног запрепашћеног теоријског физичара: „Уколико је то истина, ништа ни о чему нисмо до сада разумели”.

----------------------------------------------------------------------

Потпуно изненађење

„Ова вест је за мене потпуно изненађење, мада су неутрина врста честица изузетно чудних особина”, каже за „Политику” проф. др Јован Пузовић са Физичког факултета у Београду, руководилац једног од четири српска тима у ЦЕРН-у. „У први мах деловала ми је као још један од лоше интерпретираних резултата експеримента. Међутим, после пажљивог читања чланка, може се рећи да је обављен изванредан посао. Прикупљени подаци су поуздано документовани, без икакве сензације, и препуштени међународној научној заједници на даљу анализу. Имајући у виду могући значај (ако се покаже да је тачно), биће то највеће откриће у физици у протеклих сто година. Помало сам сумњичав, али је потребно још мало времена да се докаже постоје ли или не постоје честице брже од светлости”.