Астрологија је духовна дисциплина

Мадам Пиано, вокална солисткиња и професор певања, изненадила је оне који су је гледали и слушали, јер одсад ће моћи и да је читају. Писац је књиге „Одисеја 2012”, астролошког водича за ново доба, а коаутори су Александар Имширагић, директор Института за астролошка истраживања у Београду, и Рој Гилдет, председник Британске астролошке асоцијације. У браку је с Марком Недељковићем. Има ћерку Луну (17) и сина Луку (3).

Шта нам поручујете „Одисејом 2012”?

Књига је настала из личне потребе нас аутора да дубље сагледамо еволуцију и пут нашег кретања кроз време. Крај календара народа Маја, који се завршава 21. децембра 2012, скренуо је на себе велику пажњу последњим датумом. То је изазвало бурне полемике широм света с питањем – да ли тај датум означава и крај наше цивилизације. Књига објашњава управо оно што миленијумима утиче на наш цивилизацијски развој, као и на следећу етапу наше еволуције. Чини се да никад током историје пред човечанство није постављена јаснија порука о свесном избору који би требало да начини.

Колико је астрологија поуздан водич?

Астрологија је за мене превасходно духовна дисциплина која ми омогућава да дубоко сагледам себе, своју личност, као и свет у коме живим. На велику жалост, као и у многим аспектима нашег живљења, њене древне мудрости се користе за „забаву милиона”, чиме је астрологија сврстана у ред кича, шунда и шарлатанства. Међутим, астрологија је мудри језик природе који нам омогућава да декодирамо и откријемо њене дубоке поруке. Стога, према њој гајим дубоко поштовање и љубав, па, без обзира на то што сам међународно сертификовани професионални астролог, немам аспирације да се њоме професионално бавим. Јер, астрологија је за мене, превасходно, стаза духовних буђења, а том стазом се не тргује.

Кад сте јавно пропевали?

Било је то 1991. кад сам с мојим џез саставом певала по београдским клубовима, а годину касније већ сам била солиста Џез оркестра РТБ. Међутим, моји јавни изласци на сцену почели су још кад сам освајала прве награде на дечјим фестивалима у Београду, Србији и Југославији. Љубав према музици улили су ми отац, професор виолине, и тетка, наставник музике.

Како сте изабрали смер кретања?

Иако сам у детињству усмеравана на класичну музику, моја љубав према џезу је рођена у тинејџерском добу. Временом сам открила и велико богатство музичких израза проучавајући етномузику народа широм света. Њу сам, радећи на албумима, објединила с класиком и џезом. И то ме водило ка стварању личног музичког стила.

Како сте развијали каријеру?

После победе на „Београдском пролећу” с песмом „Сањам” 1993. наставила сам с фестивалским победама у земљи и иностранству. Тада сам радила и на првом албуму „Предели” који је објављен 1996.

Шта Вам је донела песма „Вечна љубав”?

Сарађивала сам с многим сјајним музичарима попут чланова ансамбла „Ренесанс”, „Ортодокс Келтс”, с Бором Дугићем, Цунетом Гојковићем, Пером Џо, Албертом Дијасом, Бојаном Зулфикарпашићем, Џилијеном Лоро... Посебно ми је значајна сарадња с Франком Мазијем. На првом месту, донела ми је дивно пријатељство, а и успех овом песмом којом је, коначно, моја вечита тежња за уједињењем различитих култура доживела признање публике.

Које сусрете посебно памтите?

Много дивних сусрета и познанстава је обогатило мој живот, али је један од њих за мене посебно вредан. То је сусрет с мојим музичким идолом Петом Метинијем. Имала сам срећу да с њим и његовим колегама Кристијаном Мекбрајдом и Антониом Санчезом проведем предивна два дана у Београду показујући им лепоте нашег главног града. Из овог сусрета се изродило пријатељство које одржавамо преко Интернета и повременим сусретима кад дођу у наш град.

Да ли сте носталгични?

Носталгична сам према времену свог детињства кад су људи око мене били умногоме другачији него што су данас. У том времену односи и пријатељства се нису мерили неким „вредностима” која су нам данас важна, већ је људе много више повезивала искреност и солидарност којих данас све мање има. Наравно, носталгична сам и према домовини у којој сам се родила – Југославији која је нестала с најлепшим људским квалитетима које смо изгубили и на њих заборавили.

Да ли се нечега одричете?

Па, ево, на пример, дајем вам овај интервју иако то годинама нерадо чиним. Мојим животним сазревањем направила сам ред на листи приоритета. Радим само оно што ми прија и што ми не скида осмех с лица. Стога не могу рећи да се ичега одричем као што сам се некад, зарад каријере, одрицала одрастања моје ћерке. Никакви успеси ни каријера немају цену моје животне радости коју делим с породицом. Они су моја највећа љубав, али, не и једина. Моје велике љубави су: музика, астрологија, књиге, пријатељи, моји ученици, цвеће које гајим у изобиљу...

Колико сте задовољни постигнутим?

Свој живот не вреднујем постигнућима на онај начин како се то чини у модерном свету. За мене је прави успех кад живим срећу и љубав сваки дан и кад ујутро осетим неизмерну радост постојања, као и кад тим својим расположењем обрадујем људе око себе. Зато ми никад није било важно да снимим што више музичких албума већ да њима подстакнем радост постојања и у мојим слушаоцима са жељом да и њих заразим својом љубављу према животу.

----------------------------------------------------------

Без обавезе потписаног папира

Шта мислите о браку?

Не верујем у бракове који нас обавезују потписаним папиром, већ љубављу, поверењем, поштовањем и искреношћу. За мене је брак који је саткан од љубави највреднији и најлепши савез између две особе. Кад су две особе заиста задовољне собом, онда су у стању да прихвате партнера онаквог какав он јесте без потребе да пројектујемо своја очекивања и жеље на њега у покушају да га мењамо. Јер, љубав је прихватање и поштовање друге особе са свим њеним манама и врлинама.