БОРБА У ДНУ ТАБЕЛЕ

С приближавањем дана избора умножавају се истраживања бирачког тела, истраживања врло шаролика по обухвату, методу, периоду настајања и поузданости. Али, и кад изгледају као да су прављена у дневној соби истраживача анкетирањем супруге, деце и комшије који је навратио баш тог дана на кафу, резултат је у основи исти: знају се три водеће странке, а све остало је непознаница.

Језиком спортских коментатора може се рећи да се води занимљива борба у дну табеле, али далеко је од тога да је решена битка у врху. Јасно је, кад је о врху реч, да ће вероватни редослед, по броју освојених гласова, бити следећи: Српска радикална странка, Демократска странка и коалиција окупљена око Војислава Коштунице. То, истовремено, не значи да се зна ко ће се окитити ловоровим венцем победника, јер нешто слутим да ћемо на формирање владе чекати малтене колико траје ова изборна кампања. У та два, три месеца тројка с врха под будном паском међународне јавности трагаће за моделом формирања владе и водиће се интензивни преговори око сваког ресора. Вероватно ће на том преговарачком столу руке ломити ДС и ДСС, јер су се радикали некако сами изузели тестаментарном поруком Војислава Шешеља, који је управи у отаџбини открио не само које песме воли већ им је и наредио да Коштуницу и Тадића имају сматрати издајницима с којима нема сарадње.

Рећи ће неко да је то важило само у случају Шешељеве смрти, а с обзиром да је преживео онда то пуј – пике не важи. Пре ће се, међутим, догодити да се руководство у отаџбини одрекне Шешеља него да овај промени мишљење, тако да ће се, највероватније, Коштуница и Тадић увежбавати партнерству за мир, а то нам говори да ће постизборни период бити једнако буран и занимљив као и предизборни.

Ако дакле није баш јасно шта ће се догодити у врху, потпуно је нејасно шта ће бити с дном табеле. Ту је већ на први поглед јасно да има пуно оних којима ниједан посао не иде од руке па су се одали политици што најчешће води ка томе да су им амбиције несразмерно веће од могућности. Укупне политичке, економске и друштвене околности у Србији нужно воде ка укрупњавању политичке сцене и аутсајдери вероватно последњи пут истрачавају на терен. Ко сада изгуби, односно не пређе цензус од пет одсто, не освоји више од око 170.000 гласова на колико ће вероватно бити постављена летвица, нестаће трајно с политичке сцене, тим пре што две од три водеће партије имају потенцијал да, уз мало више толеранције према фракцијама и уз јачање коалиционог капацитета, асимилирају све друге опције: експертску Млађана Динкића, либералну Чеде Јовановића, социјалистичку Ивице Дачића, домаћинску одсутног Богољуба Карића и да даље не набрајам.

Већ сам раније био написао да ће Србија, после мање или више болне ампутације косовског питања, постати земља у којој ће се број странака прилагодити европским стандардима, где се специфични погледи на свет уклапају у крупне страначке апаратуре и да ће се и овде најзад знати шта је то странка, шта невладина организација, шта експертска група, шта је удружење грађана...

До избора је, истина, остало још месец дана али је мало вероватно да су могућа нека већа изненађења. Највеће би било да све три партије које се, према до сада објављеним истраживањима, врте око цензуса и прескоче тих пет одсто.

Тешко је очекивати да ће то истовремено успети и Јовановићевим либералима, Динкићевим експертима и Дачићевим социјалистима, док би потпуни шок изазвао и пролаз осакаћеног СПО-а и исто таквог Карићевог покрета.

Већ би прескакање изборног прага прве од три овде поменуте партије, којима истраживачи дају неке шансе, прекомпоновало односе у врху табеле и отворила би се тактичка могућност за формирање неке нове мањинске владе.

Главни уредник недељника "Време"