Шта је рекао Тантави

Кључни сведоци почели су да се појављују пред египатским трибуналом пред којим свргнути председник Хосни Мубарак одговара за оптужбу да је током јануарских демонстрација наредио/дозволио употребу бојеве муниције.

Сведочења фелдмаршала Мохамед Хусеин Тантавија, актуелног шефа владајућег Врховног савета оружаних снага, начелника генералштаба Сами Енана, бившег шефа обавештајне службе Омара Сулејмана, садашњег и бившег министра унутрашњих послова Мансура Есавија, односно Махмуда Вагдија одлучиће судбину оптуженог.

Породице најмање 850 жртава египатске Револуције 25. јануара нестрпљиво ишчекују правду и све гласније сумњају да прелазне власти у униформама чине све да спасу свог доскорашњег врховног команданта.

Маршал Тантави, који је две деценије био Мубараков министар одбране, појавио се пред судом у суботу. Сведочио је на сесији затвореној за јавност на коју је дошао толико рано да су адвокати породица жртава стигли када је он већ напустио зграду каирске Полицијске академије, па им је тако било ускраћено да постављају питања.

Сем 83-годишњег Мубарака, суди се бившем министру унутрашњих послова Хабиб ал Адлију, двојици Мубаракових синова и једном броју официра полиције. Оптужени су за конспиративни план убијања демонстраната и за корупцију.

Тантави је прихватио да се као војно лице појави пред цивилним судом како би „потврдио владавину права која мора да буде водиља египатске државе после 25. јануара”.

Ипак, околности под којима је маршал избегао да се суочи са адвокатима одбране само појачавају сумње у ток суђења бившем председнику кога су незапамћени протести широм Египта ипак приморали да се повуче са положаја 11. фебруара и оде за Шарм ел Шеик где је од априла хоспитализован.

Јавност, посебно породице жртава, критикују тужилаштво да се није потрудило да прибави ваљаније доказе иако је прегледало – тврди се сасвим бескорисне – видео снимке Директората опште безбедности који показују обрачун полиције са мирним демонстрантима између 25. и 31. јануара.

На основу онога што је процурило до јавности са сведочења генерала Сулејмана, он је суду рекао да Мубарак никада није издао наређење да се пуца. Он каже да је Мубараку поднео извештај неколико дана пре 25. јануара у коме се упозорава да „незапамћен ниво општег незадовољства око планова да Гамал Мубарак буде именован за (председниковог) наследника може да испровоцира масовну побуну”.

Сулејман, који је био члан најужег Мубараковог круга током 18 дана револуције, тврди да никада није чуо да је Мубарак издао наређење да се пуца, а да је полиција користила бојеву муницију само да би спречила нападе на полицијске станице и на штаб у међувремену расформиране Мубаракове Националне демократске партије.

Министар Есави, који се током револуционарних дана налазио у Француској а на положај именован 5. марта, одговарао је на питање адвоката породица жртава о одговорности и обавезама министра унутрашњих послова –посебно око тога да ли је полиција могла да отвори ватру а да претходно не добије наређење шефа државе.

Бивши министар Вагди, именован од Мубарака 30. јануара, био је поштеђен сведочења о ранијим догађањима али је морао да објасни инциденте везане за „Битку камила”, када су Мубаракови лојалисти на камилама напали демонстранте на каирском Тргу Тахрир када је погинуло 11 особа.

Сви се ипак слажу да ће је Тантавијево сведочење кључно за Мубаракову судбину. Процес је од старта скопчан са разним компликацијама.

Деветорица сведока тужбе тврде да је припадницима снага реда подељена бојева муниција, али браниоци оптужених лако могу да докажу да то још увек не значи да су Мубарак и Адли били ти који су наредили да се употреби.

Аргументи о командној одговорности ослабљени су исказима сведока оптужбе који допуштају могућност да су команданти на терену сами могли да одлуче о употреби бојеве муниције без регерисања вишим командама.

Да све буде сложеније, кључни материјални докази, попут снимака бежичне комуникације између Адлија и високих функционера његовог министарства 28. јануара, су уништени – иронијом судбине од једног генерала који је сада сведок тужбе.

Да ли је постојао мистериозни „План 100” како би се демонстранти спречили да дођу до Трга Тахрир? Да ли је он садржао директиве пуцај-да-убијеш?

Једно је сигурно: уколико египатски народ – врховни судија јавног мњења – не буде уверен да су пресуде у складу са магнитудом почињених злочина, неће седети скрштених руку. Уосталом, следећи 25. јануар није много далеко.

Бошко Јакшић