Историја и отаџбина

Од маја до децембра ове године српска војска није имала начелника Генералштаба. У том динамичном међувремену шефовао је генерал Здравко Понош и то с места заменика на које је постављен још у доба Љубише Јокића.

Кад је Црна Гора отишла својим путем, а с њом и Јокић, генерал Здравко се, у још младим годинама, нашао под тешким теретом одговорности и снажих конзервативних притисака.

Као човек који је "заступао начелника", није имао формацијског заменика. Није могао да буде сигуран да ће његово калфовање на врху војне пирамиде икада бити потврђено председничким указом. Кабинет председника Републике није се баш претргао у кадровској ажурности око војске. Тако смо једина држава која је позив за Партнерство дочекала без уредно постављеног шефа Генералштаба.

Иначе су Поношу приписивали "мало већу" блискост с политичком странком Бориса Тадића. Он је то објаснио отприлике овако: "С председником Тадићем сам се упознао док је он био министар одбране. Нисам ничији човек, па ни његов. Ако он о мени има добро мишљење, наравно да немам ништа против!".

И сад, кад је Понош, као објективно најбољи избор, унапређен и постављен на највише место, поново су се јавили надрипатриотски чувари изолационе носталгије. Замерили су председнику државе да је, независно од јасне уставне надлежности, унапредио и поставио Поноша мимо закона.

Закон о Војсци Србије још није донесен, и у том правном интерегнуму неизбежно важи одговарајући акт из времена СЦГ. Тако је председнички указ објаснио судија Зоран Ивошевић. Испада да је председник Републике био мало спор у спровођењу својих важних овлашћења, али праведан свакако.

У свом првом јавном наступу, генерал Понош је имао углавном три темељне тезе. Бар две представљају извесно изненађење за јавност, и то ону која га је искључиво разумела као "млаког пацифисту, чврсто окренутог Западу!"

Генерал је одрешито осудио акције НАТО из 1999. године и као војник прагматичар препустио историји да о томе суди. Дакле, нимало се није "улагивао" времену најгоре НАТО варијанте, независно од актуелних српских интеграционих тежњи.

Он је казао да је српска војска спремна да реагује на изазове у копненој зони безбедности, дакле на југу Србије, ако се за тим укаже потреба. Неки знаци наговештавају да криза тамо није окончана и да се потреба ускоро и те како може указати. То је изрекао у кругу и на вежби 63. падобранског батаљона, што није наговештај класичне, безмерне агресивности, већ, напротив, идеја да се оперативна предност неће дати спектакуларној демонстрацији моћи него економичним специјалним операцијама.

Као човек који има војнички и дипломатски углед на Западу, Понош у најгорем расплету ситуације (дакле, ескалацији проблема на југу Србије) може да рачуна на подршку алијансе. У оквиру Партнерства, Србија ће бити много либералнија у коришћење својих снага за контролисање кризе. То је начелник Генералштаба рекао у Нишу, уз тезу коју је већ изрекао – да би он проблем Ратка Младића "решио, само ако би то зависило од војног врха".

Од војног врха ће зависити и однос државе према пројекцији нове српске војске. Ни реформи, ни интеграција, ни технолошке ренесансе нема без пара. Тадић је коначно ставио свој параф и устоличио начелника. А он је, са своје стране одржао право, одмерено војничко слово: мало о злом лицу историје, мало више о одбрани Србије!