Одлазак легенде изворне музике

После дуге и тешке болести, у 75. години, преминула је легенда српске изворне и народне музике Василија Радојчић.

Некадашња студенткиња француског језика каријеру је започела шездесетих година 20. века, а захваљујући изузетној интерпретацији и гласу пуном емоција њене песме постале су евергрин. И данас се певају баш по њој препознатљиве песме: „Мито, бекријо”, „Ајде, Јано, коло да играмо”, „За рођендан теби, сине”, „Димитријо, сине Митре”…

За певачицу која је оставила неизбрисив траг у српској музици говорили су да је у Србији увек била у сенци, док је у иностранству дизала публику на ноге.

Тако су једном приликом наши исељеници у Њујорку за Дан републике 1980. изнајмили велики ресторан како би била угошћена Василија Радојчић. Карте су биле разграбљене, столови данима унапред резервисани, а уочи концерта пред улазом у ресторан окупила се маса тадашњих Југословена да дочекају гошћу. Аутомобили са музичарима пристизали су, али ни у једном од њих није било Василије. Обожаваоци су узалуд погледима тражили високу и кршну певачицу, али такве међу музичарима – није било. Настала је узбуна, наши исељеници су се уплашили да ће концерт бити отказан. Василија је, ипак, стигла. Као и много пута раније када је концерте држала нашима по свету, нису је препознали јер нису очекивали такву Василију.

„Ја сам омалена жена, али моји обожаваоци, слушајући моје песме и гледајући фотографије у часописима и на рекламним паноима, мисле да сам огромна, са грудима неке оперске диве. Тако је било и у Њујорку. Стигла сам са музичарима, носила сам два кофера, али сам људима личила на девојчицу”, причала је касније певачица.

Током пет деценија каријере никада није запевала у кафани нити на свадбама јер, како је причала, њене песме нису биле за шатру и лупање чаша. Потајно се надала да ће једном снимити и француске шансоне, али сан јој се није остварио. Да је могла да се врати у прошлост, признала је једном приликом, опет би била певачица али би каријеру градила мало другачије.

Комеморација поводом смрти Василије Радојчић биће одржана данас у 10 сати у Малој сали Дома синдиката а кремација на Новом гробљу у 12 сати.

С. Ч.

-----------------------------------------------------------

Од првака до мајстора

Василија Радојчић је учествовала на многим музичким свечаностима и фестивалима, па тако и на Бемусу 1979, а добитник је и мајсторског писма за животно дело, у Нишу децембра 2004. године. Признање које додељује Удружење занатлија у оквиру манифестације „Уметници, занатлије за нишке мераклије” Василија је духовито прокоментарисала речима: „Различито су ме до сада називали – доајеном и прваком, али никада мајстором”.