Зашто прогнозе греше

И данас је доминантна пракса у свету да се најпоузданија оцена величине и битних обележја неке популације добија потпуним или делимичним пописом њених становника. Стога, попис становништва пружа најбољу основу за израду пројекција будућих промена у развоју становништва.

Међутим, не постоји само једна могућа будућност, већ много њих, од којих су неке вероватније од других. Наиме, у просеку људи живе дуго, одликује их релативно дуг размак између рођења и добијања деце, и под утицајем су демографских стопа са веома правилним старосним обрасцима, који се генерално веома споро мењају. Због тога је демографски развој популације поуздано предвидив током прилично дугог периода, за разлику од економских варијабли или, пак, метеоролошких показатеља. Но, и поред тога, демографско прогнозирање повлачи за собом добар део неизвесности. На пример, извесно је да ће становништво Србије, као уосталом и готово целе Европе, убрзано демографски старити све до 2030–2035. године због уласка популационо бројних бејби-бумгенерација у групе старог становништва. Међутим, оно што не знамо је колики ће део ових генерација доживети старост или колико ће се потенцијалних радника родити и проживети своје године у радном добу да би помогло издржавање старијих. Један од главних закључака из спроведених анализа тачности националних пројекција становништва у развијеним западним земљама после Другог светског рата је да је лакше предвидети главне резултате следеће популационе пројекције у одређеној земљи него предвидети саму популацију те земље. Другим речима, стварни трендови рађања, умирања и миграција су много нестабилнији него што се обично претпоставља у пројекцијама. Тако су анализе популационих пројекција већине европских земаља, укључујући и Србију, указале на фрапантну сличност у прогнозираним вредностима у свакој новој пројекцији у поређењу са претходном, док су стварни (пописни) показатељи често показивали прилично другачији развој. Тако је оштар пад плодности током седамдесетих година прошлог века (у Србији већ током шездесетих) дошао као изненађење за већину аутора пројекција, али и демографа уопште. Међутим, крупне грешке у овом периоду нису резултирале само прецењивањем броја рођених већ и потцењивањем броја старих (нарочито оних најстаријих) услед песимистичких претпоставки о кретању морталитета. Посебно питање су грешке у предвиђању међудржавних миграција, с обзиром на то да су оне детерминисане крајње непредвидивим политичким, економским и правним факторима. Најсвежији пример су избегличке миграције у Србији.

Главни разлог зашто прогнозе греше је наше ограничено схватање демографског понашања, будући да још увек не постоје валидне социо-психолошке теорије које би у довољном степену објасниле демографске појаве. Када знамо да је демографске процесе тешко објаснити, онда је јасно зашто их је још теже предвидети. Стога је разумљиво да ће свака пројекција становништва погрешити мање или више у односу на број који региструјемо пописом. Ипак, актуелни развој пројекционе методологије, захваљујући претежно развоју статистичких метода, све више ограничава субјективну оцену прогностичара, који су до сада углавном тежили прецењивању величине наше популације под утицајем опште друштвене жеље за порастом наталитета, што ће показати и резултати овогодишњег пописа. Ипак, висока цена пописне акције, као репера за квалитет пројекција, одређује њено спровођење тек на сваких десет година, па су регистри становништва, попут оних у скандинавским државама, вероватно најбоља алтернатива праћењу демографског развоја популације, али у случају Србије не и у блиској будућности.

*Научни сарадник, Институт друштвених наука, Београд