Zašto prognoze greše

I danas je dominantna praksa u svetu da se najpouzdanija ocena veličine i bitnih obeležja neke populacije dobija potpunim ili delimičnim popisom njenih stanovnika. Stoga, popis stanovništva pruža najbolju osnovu za izradu projekcija budućih promena u razvoju stanovništva.

Međutim, ne postoji samo jedna moguća budućnost, već mnogo njih, od kojih su neke verovatnije od drugih. Naime, u proseku ljudi žive dugo, odlikuje ih relativno dug razmak između rođenja i dobijanja dece, i pod uticajem su demografskih stopa sa veoma pravilnim starosnim obrascima, koji se generalno veoma sporo menjaju. Zbog toga je demografski razvoj populacije pouzdano predvidiv tokom prilično dugog perioda, za razliku od ekonomskih varijabli ili, pak, meteoroloških pokazatelja. No, i pored toga, demografsko prognoziranje povlači za sobom dobar deo neizvesnosti. Na primer, izvesno je da će stanovništvo Srbije, kao uostalom i gotovo cele Evrope, ubrzano demografski stariti sve do 2030–2035. godine zbog ulaska populaciono brojnih bejbi-bumgeneracija u grupe starog stanovništva. Međutim, ono što ne znamo je koliki će deo ovih generacija doživeti starost ili koliko će se potencijalnih radnika roditi i proživeti svoje godine u radnom dobu da bi pomoglo izdržavanje starijih. Jedan od glavnih zaključaka iz sprovedenih analiza tačnosti nacionalnih projekcija stanovništva u razvijenim zapadnim zemljama posle Drugog svetskog rata je da je lakše predvideti glavne rezultate sledeće populacione projekcije u određenoj zemlji nego predvideti samu populaciju te zemlje. Drugim rečima, stvarni trendovi rađanja, umiranja i migracija su mnogo nestabilniji nego što se obično pretpostavlja u projekcijama. Tako su analize populacionih projekcija većine evropskih zemalja, uključujući i Srbiju, ukazale na frapantnu sličnost u prognoziranim vrednostima u svakoj novoj projekciji u poređenju sa prethodnom, dok su stvarni (popisni) pokazatelji često pokazivali prilično drugačiji razvoj. Tako je oštar pad plodnosti tokom sedamdesetih godina prošlog veka (u Srbiji već tokom šezdesetih) došao kao iznenađenje za većinu autora projekcija, ali i demografa uopšte. Međutim, krupne greške u ovom periodu nisu rezultirale samo precenjivanjem broja rođenih već i potcenjivanjem broja starih (naročito onih najstarijih) usled pesimističkih pretpostavki o kretanju mortaliteta. Posebno pitanje su greške u predviđanju međudržavnih migracija, s obzirom na to da su one determinisane krajnje nepredvidivim političkim, ekonomskim i pravnim faktorima. Najsvežiji primer su izbegličke migracije u Srbiji.

Glavni razlog zašto prognoze greše je naše ograničeno shvatanje demografskog ponašanja, budući da još uvek ne postoje validne socio-psihološke teorije koje bi u dovoljnom stepenu objasnile demografske pojave. Kada znamo da je demografske procese teško objasniti, onda je jasno zašto ih je još teže predvideti. Stoga je razumljivo da će svaka projekcija stanovništva pogrešiti manje ili više u odnosu na broj koji registrujemo popisom. Ipak, aktuelni razvoj projekcione metodologije, zahvaljujući pretežno razvoju statističkih metoda, sve više ograničava subjektivnu ocenu prognostičara, koji su do sada uglavnom težili precenjivanju veličine naše populacije pod uticajem opšte društvene želje za porastom nataliteta, što će pokazati i rezultati ovogodišnjeg popisa. Ipak, visoka cena popisne akcije, kao repera za kvalitet projekcija, određuje njeno sprovođenje tek na svakih deset godina, pa su registri stanovništva, poput onih u skandinavskim državama, verovatno najbolja alternativa praćenju demografskog razvoja populacije, ali u slučaju Srbije ne i u bliskoj budućnosti.

*Naučni saradnik, Institut društvenih nauka, Beograd