Trampov rat i mir

Donald Tramp je uradio ono što rade svi veliki lideri kada izgleda da su upali u sopstvenu zamku. Gromoglasno je proglasio pobedu. Posle meseci pretnji, bombardovanja, ultimatuma i objava na društvenim mrežama koji su zvučali kao da ih piše producent rijaliti programa u nuklearnoj elektrani, Amerika i Iran su stigli do mira. Ili do nečega što se na Bliskom istoku prodaje pod mirom, kao što se na Balkanu prodaje cigla. Zvanično se zove Memorandum o razumevanju između SAD i Irana ili Islamabadski memorandum, kako mu tepa Tramp.

Stari, dobri Donald, naravno, sada govori da je sprečio nuklearnu katastrofu. Teheran je uveren da je odbranio nacionalni ponos. Izrael saopštava da je ostvario višedecenijske strateške ciljeve, mada izgleda da se Netanjahu i Tramp ne slažu najbolje u poslednje vreme. Bez brige, lako će se dogovoriti! A Evropa? Ona pozdravlja dijalog. Kad svi tvrde da su pobedili, samo jedno je sigurno. Račun će stići gladnima.

Istorija će jednog dana zapisati da je ovaj rat počeo zbog nuklearnog programa i postrojenja sa obogaćenim uranijumom skrivenih duboko u zemlji planinskih venaca Irana, zbog kineskih raketa i regionalne bezbednosti. Istina je, kao i uvek, mnogo jednostavnija. Ratovi uvek počinju zbog novca. I završavaju se uvek zbog novca!

Kada su tankeri stali u Ormuskom moreuzu, svet je iznenada otkrio da je potpuno nemoralno da cena nafte ide u nebesa. Kad tamo odlaze ljudi, onda se to zove raj. Kad tamo odlaze cene nafte, onda je to pakao. Berze su počele da drhte, inflacija se pojavila kao mračni oblak nad globalnom ekonomijom i tada je počela da maršira diplomatija.

Na Bliskom istoku, uzgred, ne pobeđuje diplomatija, već iluzija o njoj. Kao i iluzija o miru. Dakle, da li je mirovni sporazum, ili kako god se zvao, s elektronskim potpisima, zaista mir?

Tramp je u predizbornim kampanjama i na početku drugog mandata obećavao da Amerika više neće biti svetski policajac. Kada je njegovo mirotvorstvo počelo da izaziva podsmeh, a to znači slabost, odlučio je da postane šerif. Posle toga ratnik, a na kraju pregovarač. Njegova politička biografija zaista izgleda kao filmski scenario u kojem isti glumac igra i heroja i negativca. Idealan predložak za njegov superego!

Iran je, sa druge strane, preživeo ono što je malo ko očekivao. Teokratski režim, koji je godinama opisivan kao izolovan, pokazao je staru persijsku osobinu, a to je strpljenje. U Teheranu znaju da se američki predsednici menjaju brže nego ajatolasi. Tramp ih je uverio da on lično brže menja mule i mistične čuvare reda, šaljući ih prevremeno u perdis, ili rajsku baštu.

Zato ovaj sporazum nikako nije kraj sukoba. To je samo pauza između dve epizode Trampove velike serije o Bliskom istoku u kojoj je nebo plavo, more vlažno, a nafta crvena kao krv!

Ali Amerika je dobila prolaz za naftu, a Iran je dobio na vremenu. Tramp je dobio naslovne strane, ajatolasi su dobili tajm-aut. A obični ljudi? Oni su dobili groblja. Zar je ikada bilo drugačije?

U sadašnjem svetu u kojem se ratovi prenose uživo, a mir potpisuje iza zatvorenih vrata, ostaje samo jedno pitanjce. Da li je Tramp zaista završio rat? Ili je, kao mnogi pre njega, uzeo dva dana pauze?

Da je Lav Tolstoj danas živ, verovatno bi morao da napiše nastavak svog najvećeg romana „Rat i mir”. I gle apsurda, ne zbog Rusije, već zbog Amerike.

Jer ono što je Tolstoj pokušavao da objasni kroz sudbine Napoleona, Kutuzova, careva, generala i hiljada mrtvih i osakaćenih vojnika danas se može objasniti kroz lik jednog čoveka sa zlatnim kravatama, crvenim kačketom, mobilnim telefonom i Melanijom. Naravno da je to harizmatični američki predsednik. Verovatno je problem u tome što mnogi Trampa i dalje posmatraju isključivo kao političara, a zaboravljaju da je on čitav život proveo kao trgovac rizikom. Kada mu je bilo dosadno, postao je rijaliti zvezda. Uvek je znao da se u proizvodnji spektakla krije moć.
Njegova biografija nije nacrtana u kabinetima Stejt departmenta, već u svetu nekretnina, dugova, pregovora, velikih opklada, šampanjca, glamuroznih hotela i dugonogih žena u večernjim haljinama koje šetaju lobijem. Dakle, nije predvidiv.

U njegovom svetu ne pobeđuje uvek onaj koji ima najbolje karte.

Pobeđuje onaj koji protivnika drži u neizvesnosti dovoljno dugo da se otvori prostor za dobar dil. Za njega, naravno.

Trampov stil je zato često izgledao kao kockanje. Podiže ulog, pojačava pritisak i ostavlja utisak da je spreman da ode dalje nego što protivnik ili iko pri sebi očekuje.

I kada svi poveruju da je konačni sudar neizbežan, da sledi Armagedon, on se ledeno hladan, kao limenka „koka-kole” tek izvađena iz zamrzivača, vraća za pregovarački sto. Kada je stigao na samit G7, u predvečerje sklapanja sporazuma o miru sa Iranom, kasnio je gotovo sat vremena, da bi ušao u salu prezrivo posmatrajući Merca, Makrona i ostale, govoreći glasno, kao da u dvorištu Bele kuće zove pilota helikoptera da mu priđe bliže. „Ja sam bos!”, rekao im je.

I pokazao je da jeste. Dobio je najlepši poklon za 80. rođendan upakovan u mirotvornu mašnicu od tajanstvenog vođstva Irana koje čine frakcije Revolucionarne garde, vrhovnog verskog vođe Modžtabe Hamneija, predsednika Masuda Pezeškijana i šefa diplomatije Abasa Arakčija. Poslednja dvojica važe za nešto liberalnije igrače, pa je od prvog jutarnjeg napada Amerike i Izraela na Iran postalo jasno zašto baš njih dvojicu rakete nisu pogodile u glavu.

Šta bi na ovo rekao Tolstoj? Nasmejao bi se. Lav Nikolajevič je tvrdio da istoriju ne stvaraju veliki ljudi. Oni su samo lica na talasu događaja koji su mnogo veći od njih samih. Napoleon je verovao da osvaja Evropu svojom genijalnošću. Tolstoj je smatrao da ga je nosila bujica istorije koju nije razumeo.

Dva veka kasnije Tramp veruje da je zaustavio rat sa Iranom.

Možda jeste. A možda je samo imao sreću da stisne kočnicu kada je i istorija odlučila da zastane, suviše umorna za novi turbodigitalni svet u kojem ne postoje ni međunarodno pravo, ni Ujedinjene nacije, ni granice, ni zdrav razum! Samo veštačka inteligencija, dronovi i sunovrat morala.

Zato se ratovi i retko završavaju onda kada se političari zažele mira. Završavaju se kada svi učesnici postanu umorni od sopstvenih igara. Odnosno kada shvate da su se preigrali. Možda je to bilo onoga trenutka kada su supermilijadreri postali toliko bogati da je Ilon Mask sada moćniji od polovine zemalja na svetu. Može ’ladno da ih kupi.

To je i najkraća definicija rata. Uvek počinje pokličima i zastavama. I uvek se završava matematikom. Najbogatiji su još bogatiji, ubogi su još ubogiji. Žrtve su, ako ima života posle života, shvatile da su odavno bile mrtve!

Pod kapom nebeskom, dakle, ništa novo. Tramp danas govori o miru sa istom strašću sa kojom je juče govorio o sili. To nije nikakva kontradikcija, niti njegova ekscentričnost, mada jeste bilo zabavno kada je ujutru nagoveštavao mir, posle ručka novo uništenje Irana, a predveče novi nagoveštaj mira. Javno mnjenje i berze moraju da imaju laserske signale koje im odašilje Donald. I tako bi svakog božjeg dana. Ali to je politika. A u politici se rat i mir razlikuju manje nego što ljudi misle. Rat je produžetak politike drugim sredstvima, mir je često samo nastavak rata jeftinijim sredstvima. Otuda cenu obnove Irana, valjda je reč o 300 milijardi dolara, neće platiti Amerika, već zalivske zemlje. Neće valjda da plaća Tramp. Kad toliku gomilu dolara omirišu ajatolasi, navući će „leviske”, a Iran će postati dragi prijatelj Vašingtona. Što bi rekao Tramp, ko ovo ne razume – ili je budala ili je glup. Ima tu još poneka uvreda.

Zaista, berze su odjednom dostigle rekordno najviši nivo, a cene nafte se vraćaju u normalu. U Iran će da ulože zalivske zemlje koje su stradale upravo od Irana. Da li će se buniti? Neće, jer zavise od Amerike i ako žele da povrate stari status ekskluzivnih eksteritorija, platiće diplomatski reket šefu Trampu!

Tolstoj bi ovde zastao. Ne zbog Trampa. Već zbog naše potrebe da verujemo u heroje. Ljudi su skloni da veruju tezi da jedan čovek može promeniti tok istorije.

Tako je lakše. Napoleon osvojio Evropu. Čerčil je spasao Britaniju. Gorbačov je srušio Sovjetski Savez. Tramp je doneo mir. Što bi rekao Sloba, malo morgen! Istina je mnogo manje romantična. Producent svih ratova je lova, braćo i sestre. Zato je i ovaj mir između Amerike i Irana zapravo ekonomski dil prerušen u diplomatski sporazum.

Tramp je sada u poziciji da svetu pokaže fotografije mirotvorca i dušice od čoveka. Moći će da govori o državničkoj mudrosti i verovatno će taj novostečeni imidž tako spektakularno proslaviti da će, ako zatreba, sagraditi još jednu Belu kuću.

Ali pravi pobednik ovog sporazuma nisu ni Vašington ni Teheran. Pravi pobednik je vreme, verovatno najdragocenija roba 21. veka.

Zato ovo nije priča o konačnom miru. To je priča o uzimanju daha. I tako je od Biblije naovamo. Jer rat je đavo koji nikada potpuno ne spava. I po pravilu se uvek probudi. A pre nego što to učini, izračuna profit, na ime zatezne kamate, obračunate zbog prekida sna!