Redovi pred svetinjom i lov na vernike

Srbija je čudna zemlja. Kada narod stoji u redu za ulje, kažu da je beda.
Kada stoji u redu za posao, kažu da je to tranzicija. Kada stoji u redu pred ambasadom, kažu: „Evo je evropska perspektiva.”
Ali kada stoji u redu pred svetinjom, nastaje panika. Kao da je proradio alarm za vanredne situacije. Pale se crvena svetla. Uzbunjuju se dežurni spasioci demokratije.
„Klerikalizacija”, „mračnjaštvo”, „srednji vek”, „teokratija”, „zatucanost”. „Kako je moguće da ljudi još veruju?” Bilo je tu ponešto i o fetišizmu. Na licima pojedinih komentatora opšte prakse videlo se neskriveno čuđenje. Oni su valjda pomislili da je religija odavno smeštena u muzej društvenih pojava, između parne lokomotive, pisaće mašine i srpskog fudbala!
Da čovek ne zna o čemu je reč, pomislio bi da je patrijarh raspustio parlament, ukinuo izbore i naredio da se budžet usvaja na liturgiji. I da je Sveti arhijerejski sinod preimenovao u vladu.
A koliko je poznato, nije.
Dogodilo se nešto mnogo veće. Narod je došao sam. E, to se već u Srbiji oduvek detektuje kao najveći problem.
Narod je prihvatljiv u ovim krajevima dok se svodi na statističku kategoriju. Dok se računa na procenat i dok je fokus-grupa. Dok je sveden na liniju grafikona koji liči na EKG sa aritmijom. Uobičajeni nalaz prosečnog srpskog srca! Ali čim narod postane stvaran i autentičan, počinju komplikacije.
Jer takav narod, ma kako mislili da je lakoveran, ne veruje avansno u lažne bogove modernizacije. Tako smo ovih dana bili svedoci neobičnog prizora reke ljudi, stotine hiljada građana, svakako više od pola miliona njih. Da ne ulazim ovde u zamku prebrojavanja ljudi koji nisu došli zbog koncerta, subvencija, ili političara. Niko ih nije naterao. Niko im nije obećao radno mesto. Nisu došli ni na prevrat. Došli su zbog svetinje. I upravo je to proizvelo toliku količinu nervoze. Ne zato što je red bio isuviše dug i traje danima. Nego zato što je bio dobrovoljan!
Savremeni čovek je sklon da poveruje u sve. U horoskop, u energetske vibracije, u kristale, u komunikaciju sa svemirom, u to da je izmišljen lek protiv ćelavosti, u terapiju zvukom. I sve je to dozvoljeno, sve je progresivno. Možete biti aktivista, ekološki borac, pacifista, vegan, anarhista ili obožavalac nordijskog šamanizma. Mora da ih negde ima i da su osnovali NVO. Ako nisu, neka potrče. Samo je sumnjivo biti vernik i pravoslavac u većem broju od troje, jer to već liči na „pravoslavnu džamahiriju”.
Sve je izraz slobode, samo je pravoslavna vera često predmet posebne vrste sociološke zabrinutosti. Tada se uobičajena tolerancija pretvara u izdavanje dijagnoze vernicima. O Crkvi da ne govorim. Drugim rečima, svi imaju pravo na svoja uverenja, osim onih koji po mišljenju manjine u odnosu na ogromnu većinu imaju – pogrešna uverenja. Zaista, da se čovek prekrsti!

Taj paradoks zaslužuje ozbiljno proučavanje. Kako se dogodilo da oni koji sebe predstavljaju kao branioce pluralizma često pokazuju najmanje razumevanja za verski pluralizam? Kako je moguće da se sloboda izražavanja slavi sve dok ne poprimi oblik krsta, ikone ili molitve?  
Kada deset ljudi osnuje egzotični duhovni pokret, to je pluralizam. Kada 100.000 ljudi celiva svetinju, to je problem. Kada manjina javno iskazuje svoje stavove, to je hrabrost. Kada većina javno pokaže verski i nacionalni identitet, to je opasnost. Ovde se već ne nalazimo na terenu logike, već ideologije. A ideologije imaju jednu zajedničku osobinu. Ne vole konkurenciju. Posebno ne onu koja traje duže od njih.
Crkva je, hteli to neki da priznaju ili ne, preživela carevine, ratove, revolucije, diktature, okupacije i političke eksperimente. Nadživela je mnoge koji su joj napisali političke umrlice.
I zato se red ljudi danas ne doživljava samo kao veličanstveni verski događaj bez ijednog incidenta, bez guranja preko reda, bez međusobnih uvreda, bez političkih parola. Samo drevna tišina koja kao da je doputovala iz davnih vremena i ostala da lebdi iznad Hrama Svetog Save i bližih i daljih ulica u kojima mirno čekaju radni ljudi i građani.
Ta istina je nekima neuobičajeno neprijatna. Kao navodni dokaz da društvo nije ispalo onakvo kako je projektovano.
Ako se složimo da postoje Srbija iz konferencijskih sala, sa panela, i Srbija iz crkvenih porti, Srbija iz istraživanja javnog mnjenja i Srbija iz reda pred svetinjom, složićemo se da one nisu iste. To je ono što izaziva nervozu i blago čuđenje manjinskih takozvanih elitističkih grupa.
Nije problem u časnom pojasu Presvete Bogorodice, najvećoj pravoslavnoj i jednoj od najvećih hrišćanskih svetinja, i ljudima koji od Majke svih nas i Onoga traže blagoslov. Nije problem ni u Crkvi. Problem je to što je neko ponovo video narod kakav jeste: bez prevodioca i bez ideološkog titlovanja!
A narod je, kao i mnogo puta u istoriji, uradio ono što najviše nervira projektante društvenog inženjeringa. Ljudi se nisu uklopili u očekivanja. Nisu statirali po napisanom scenariju. Jednostavno su došli. Mirno, strpljivo, dostojanstveno, gotovo bez žamora. I stali u red.
U zemlji u kojoj su gužve uglavnom pred blagajnama, kladionicama i šalterima možda je upravo to najveća jeres. Ispostavilo se da postoji još nešto zbog čega ljudi čekaju, a da se ne može kupiti. Zato je i zanimljivo kako se strahovi menjaju.
Nekada su ljudi strahovali od tenkova. Danas strahuju od tamjana. Nekada su opasnost predstavljale armije. Danas je opasnost čovek sa brojanicom.
Nekada su pretnja bili pučevi. Danas su pretnja liturgije. To je stara boljka dela ovdašnje inteligencije, uglavnom potomaka onih koji su se klanjali kultu jednog veštog maršala i drvenoj ili metalnoj palici, zavisi od dizajnera, koja je putovala iz ruke u ruku omladinaca i omladinki čitavom zemljom, a oni su se klanjali tom maršalu svih rodova vojski i toj palici, kao paganskom kultu sa petokrakom. Otuda toliko čuđenje onih običnih ljudi iz redova: zašto se njihovi kritičari ponašaju kao da je 1944. godina, kasna jesen!
Čude se zato što znaju zašto su došli i zato što znaju i šta traže. Zato što znaju šta ih pokreće. Zato što su otišli da čekaju više od deset časova, mnogi sa malom decom u naručju.
Šta ćemo sada sa onima koji su godinama objašnjavali da će religija nestati i da je to samo pitanje vremena? Da će tržište, internet i globalizacija završiti posao sa Svevišnjim?   
Ali što je više tehnologija napredovala, ljudi su postali gladniji smisla. Što su ljudi zatrpani sa sve većom lavinom informacija koje vode u besmisao i neurotičnost, to imaju više pitanja. Što je više virtuelne povezanosti na društvenim mrežama, sve je više usamljenosti.
Tako je stvoren zanimljiv paradoks. Oni koji najviše govore o povratku u srednji vek, pokušavajući da objasne po njima neobjašnjivo, zvuče izuzetno srednjovekovno. Dele svet na prosvetljene i neprosvećene, na ispravne i pogrešne, na podobne i nepodobne.
Život je, zapravo, mnogo jednostavniji. Ljudi nastavljaju da veruju, da se krste, da poste, da slave slave, da krste decu, da se venčavaju u crkvi, da obilaze manastire, da pale sveće, da traže utehu i radost tamo gde veruju da je mogu pronaći.
Zato su redovi za dobijanje blagoslova od drevne relikvije, donete sa Svete Gore iz manastira Vatoped, za svako poštovanje i divljenje. Zato što razbijaju jednu veliku zabludu našeg vremena. Da su ljudi spremni da žive samo zbog novca i da su postali moderni robovi potrošačkog društva. Da im je dovoljan samo ekran, na telefonu ili televizoru. Da smisao traže u zatrpavanju kreditima i da im se život sveo da spavaju, kako bi mogli da rade.
Ali i takav čovek nikada nije postao samo zombi novog doba. On je u redovima tražio pripadnost i smisao, pamćenje i nadu. Nešto veće od sebe.
Možda zato kolone pred svetinjom nisu bile samo verski događaj. Možda su bile podsetnik da Srbija nije nastala juče, da nije počela sa društvenim mrežama, da nije počela sa nevladinim sektorom, da nije stvorena političkim marketingom.
Ovakva kakva je traje od pamtiveka, sa svojim manama, sa svojim zabludama, pobedama i porazima, sa svojim podelama. Ali i sa svojim verovanjima.
Takva Srbija pojavila se ovih dana pred svetinjom. Bez pozivnice, bez kampanje, bez režije. Došla je neorganizovana, nepredvidiva, tvrdoglava i autentična.
Kao i uvek, vo vjeki vjekov!