Kosmetski Srbi pokazali izuzetnu hrabrost

Veliki izlazak Srba na lokalne izbore koje organizuju institucije u Prištini mnogi su u regionu pokušali da predstave kao dokaz „integracije“ srpske zajednice u kosovski sistem. Međutim, stvarnost na terenu je daleko složenija i mnogo surovija.

Za veliku većinu Srba na Kosovu i Metohiji ovi izbori nisu bili pitanje političkog uverenja, već pitanje opstanka.

Igor Simić iz Srpske liste je saopštio večeras da je ta stranka u sredinama u kojima Srbi čine većinu osvojila svih 10 mandata,

Ukazao je da se, međutim, ponovo vidi nameštanje od strane Albanaca i da se Rašiću dodaju glasovi u opštinama u kojima skoro da nema Srba.

Naveo je da je Rašić u Đakovici osvojio 77 glasova, u Glogovcu 13, a da je u Prizrenu, gde ima 15-20 Srba, Rašić dobio 430 glasova.

I to sve govori o situaciji u kojoj se nalaze Srbi na Kosovu i Metohiji.

U atmosferi stalnih tenzija, institucionalnog pritiska, hapšenja, ekonomske nesigurnosti i straha od potpunog gubitka uticaja u lokalnim sredinama, veliki broj ljudi izašao je na birališta ne zato što veruje u sistem Aljbina Kurtija, već zato što se plaši šta bi se dogodilo ako Srba u institucijama više uopšte ne bude.

Velika izlaznost je pravo herojstvo

Poslednjih godina Beograd je podržavao strategiju političkog bojkota kao odgovor na jednostrane poteze Prištine. Ta politika imala je jasnu poruku – Srbi ne prihvataju institucionalno nasilje, ukidanje prava i sistem u kojem se dogovori iz Brisela ne poštuju.

Međutim, vremenom se pokazalo da bojkot ima i ozbiljnu cenu.

Kada Srbi nisu učestvovali u institucijama, prostor su popunili albanski gradonačelnici sa minimalnom podrškom lokalnog stanovništva, a Priština je to iskoristila da pojača prisustvo specijalnih jedinica, administrativnu kontrolu i pritisak na srpske sredine.

Iz ugla mnogih Srba na severu i jugu pokrajine, povlačenje iz institucija nije donelo veću zaštitu, već upravo suprotno – osećaj potpune izloženosti.

Kurtijeva strategija – institucionalni teror do „nove realnosti“

Premijer privremenih prištinskih institucija Albin Kurti već dugo vodi politiku postepenog menjanja činjenica na terenu.

Ukidanje srpskih tablica, pritisak na srpske opštine, akcije specijalnih jedinica, preuzimanje lokalnih institucija i konstantno insistiranje na „suverenitetu Kosova“ deo su šire strategije stvaranja nove političke realnosti u kojoj bi srpsko prisustvo vremenom postalo marginalizovano.

U takvim okolnostima, mnogi Srbi su procenili da potpuno napuštanje institucija vodi ka gubitku i poslednjih mehanizama zaštite.

Za običnog čoveka u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici ili Štrpcu, politika više nije apstraktno pitanje državne strategije, već pitanje:

Ko će potpisivati lokalne odluke? Ko će kontrolisati škole, bolnice, urbanizam, socijalnu pomoć? Ko će biti prisutan kada dođe do nove krize?

Iz ugla Beograda – borba da Srbi ostanu politički faktor

U Beogradu se ova situacija posmatra mnogo šire od samih lokalnih izbora.

Za Srbiju je ključno da srpska zajednica na Kosovu i Metohiji ostane organizovana, brojna i politički prisutna. Jer onog trenutka kada Srbi izgube institucionalno prisustvo, Priština dobija argument da „nema s kim da razgovara“ o kolektivnim pravima srpskog naroda.

Zato se i izlazak na izbore sve više tumači kao defanzivna strategija očuvanja naroda, a ne kao prihvatanje kosovske nezavisnosti.

Upravo tu leži suštinska razlika koju Beograd pokušava da naglasi – učešće u lokalnim procesima ne znači nužno političko priznanje, već pokušaj da se sačuva minimum uticaja u uslovima ogromnog pritiska.

Mnogi Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive u atmosferi stalne neizvesnosti.

Strah od hapšenja, gubitka posla, institucionalne diskriminacije ili bezbednosnih incidenata postao je svakodnevica. U takvim okolnostima, političke odluke više se ne donose ideološki, već egzistencijalno.

Zato veliki izlazak na izbore ne treba posmatrati kao znak političkog poverenja u Prištinu, već kao pokazatelj koliko je srpska zajednica gurnuta u poziciju da bira između lošeg i još goreg.

Zapad i dvostruki standardi

Iz ugla Beograda, dodatni problem predstavlja odnos zapadnih zemalja prema kosovskoj krizi.

Dok se od Srbije konstantno traži „konstruktivnost“ i smirivanje tenzija, potezi Prištine često prolaze bez ozbiljnijih posledica. To kod Srba na Kosovu i Metohiji stvara osećaj da su ostavljeni sami i da međunarodna zajednica više nema snagu – ili volju – da garantuje neutralnost.

Upravo zato Beograd insistira da pitanje Kosova i Metohije nije završeno i da se srpsko prisustvo mora očuvati po svaku cenu.

Borba za opstanak, a ne za političke poene

Na kraju, najveća greška bila bi posmatrati veliki izlazak Srba na izbore isključivo kroz dnevnopolitičku prizmu.

Za ljude koji žive u enklavama i na severu pokrajine, ovo nije bio izbor između dve političke opcije, već izbor između prisustva i nestanka.

A upravo to je suština čitave kosovske krize – Srbi na Kosovu i Metohiji već dugo ne vode borbu za političku dominaciju, već za pravo da ostanu i opstanu na prostoru koji doživljavaju kao svoju istorijsku i državnu zemlju.