Тек што победиш, већ си поражен

Ко победи, тај је губитник. Тријумфује, по правилу, опозиција, и истог тренутка кад се претвори у власт почиње њен стрмоглави пад. Пораз или победа немају везе са страначким програмом: боје и амблеми, левица или десница у кризом раздираном рељефу Европе не играју више никакву улогу. Готово да нема изузетка у правилима која су завладала на сцени Старог континента. Аналитичари примећују да нема потребе да се скреће ни налево ни надесно. Нити се идеологија узима у обзир када се убацује листић у изборну кутију.

Шпански премијер, социјалиста Хосе Луис Родригес Сапатеро распустио је парламент и заказао за 20. новембар превремене изборе, на којима ће по свим прогнозама победити десна конзервативна Народна партија са Маријаном Рахојом на челу. То је уједно и одлазак из политике вође шпанских социјалиста, који је 2004. однео бришућу победу, потом повукао шпанске трупе из Ирака, обезбедио грађанске слободе свим мањинама, започео разрачунавање са франкистичком прошлошћу. Међутим, његова партија ће, како се очекује, осам година касније доживети највећи пораз у својој историји.

Како и ко уопште може да жели изборну победу када су све странке тренутно на власти у Европи претворене у зле вештице. Једино је опозиција атрактивна – све док не добије изборе.

Иако звучи иронично, питање које поставља познати шпански коментатор Ињаки Габиландо у свом јучерашњем видео-блогу у мадридском „Паису”, у ствари је једино логично.

Велики фаворит у било којим изборима данас је опозиција. Какве је она боје, то више уопште није битно. Када је Камерон дошао на власт у Великој Британији, садашњи опозициони шпански лидер Маријано Рахој рекао је да би по угледу на британског премијера исте мере и законе применио у Шпанији, да је он премијер. Испоставља се да би Камерон са мерама које је спровео изгубио изборе, уколико би се они сада расписали, а да Рахој готово сигурно побеђује на предстојећим изборима у Шпанији.

У Француској, први пут у историји Пете републике, социјалисти су освојили Сенат. Само као аперитив за предстојеће председничке изборе у мају, где Саркози губи по свим показатељима, а на власт, супротно од Шпаније, ступају социјалисти. А социјалисти су тек у фази дебате, ометени скандалом са Доминик Строс-Каном, својим некадашњим најизгледнијим кандидатом. Не знају ни какав програм да предложе, ни какве одговоре на актуелне проблеме да понуде, ни ко ће им бити кандидат. Ипак, као опозиција, готово сигурно побеђују.

Противречности је напретек. Све државе кажу како Европа може да напредује само ако буде „много више Европа”. Па ипак, владе се одржавају тако што избегавају да примене пропагирану јачу европску дозу у својој средини, јер су зависни од гласачких кутија. Увођење вишка Европе обрнуто је сразмерно броју гласова на националним изборима.

У Америци Барак Обама не сме да изгуби подршку израелског лобија, јер га чекају избори у којима су лобији кључни фактор. Зарад изборних кутија, одустаје од принципа које је зацртао у спољној политици. Палестина остаје за неко друго време.

Све то заједно чини да живимо у потпуном распару са здравом памећу. Парадокс је да смо упали у дубоку анестезију, обамрлих чула и осећаја баш у време када би нас од амбиса можда спасла свежа идеја, нова памет, логично предвиђање. Европа гласа против кризе која не познаје границе. Нема наде да ће се, настави ли се овако, опоравити следеће године или у догледно време. Ко год и где год да дође на власт.

Зорана Шуваковић