Тренутак за одлучност...

Више није смешно. Покушај представника српске (више)партијске елите да нас увере да не могу да се договоре око владе више не пије воду. Договор очигледно постоји и доследно се остварује: договор о заједничкој продаји магле народу, договор у коме су партијски интереси изнад интереса економије, правде, права, образовања, разума и свега што чини живот грађана; договор о томе да се не поштују гласови бирача, да се не поштују закони и толико очекивани нови Устав. Спроводи се договор о разарању и понижавању институција: нема Скупштине, нема Уставног суда, нема резултата избора, нема јавног сервиса, нема убица Ћурувије, нема убица двојице војника.... Заустављено је време, Србија стоји док свет тутњи око нас. Србија стоји, чека и нада се новом доказу светске завере и неправде, јер ће нас то оправдати за све што нисмо способни да одлучимо и учинимо.

Било је смешно док се лицитирало принципима од шестог уназад до нултог, па се изненада са тим престало. Било је смешно јер је један од наводно договорених принципа био сарадња са судом у Хагу, договор са онима који три године опструирају ову сарадњу. Било је смешно јер је други од договорених принципа био јасна европска оријентација Србије, опет са онима који су својим (не)чињењем зауставили процес придруживања. Било је смешно јер су водеће политичке личности јавно исказивале своја темељно антиевропска и недемократска уверења и своје заправо непристојно непознавање основних политичких принципа. Мени је посебно "драга" изјава да се мора избећи ситуација у којој би влада на следећим изборима имала два кандидата за председника Србије! Влада? Где и од када влада има председничке кандидате? Осим тога, два кандидата на изборима су заиста незгодна појава...

Престало је да буде смешно кад се озбиљно разговарало о томе које министарство да се додели садашњем министру који толерише и опрашта када се "крадуцка", када други министар не трепне и каже – "уредба можда није по уставу и закону, али шта бисте ви урадили?".

Престало је да буде смешно када је објављен наш највиши државни и национални интерес да "пропадне Ахтисаријев план". Дакле, наш највиши државни и национални интерес није да задржимо младе у земљи, да им обезбедимо образовање које се не купује од професора права него се стиче учењем, наш највиши национални интерес нису инвестиције које ће обезбедити посао, приход, спокојан живот. Престало је да буде смешно када се испоставило да су Румуни купили Бор, али немају да плате, када ми је неколико малих предузетника, штампара, козметичарки, кројача, рекло да и њихови послови стоје јер људи чекају да се формира влада као знак минималне сигурности у функционисању система. Престало је да буде смешно када у последњих месец дана двоје људи умре током штрајка глађу.

Тренутак је за политичку одлучност, за храброст, за истину, за ризик као инвестицију за будућност. Тренутак је да се разбије жабокречина у којој се Србија дави.

А то више није ни смешно.