Не мотивишемо играче

"Некада је била велика част играти за репрезентацију" често знају да кажу бивши асови алудирајући на отказе који се у последње време дешавају у појединим државним селекцијама пред велика такмичења. Последњи случај такве врсте задесио је женску рукометну репрезентацију. Селектору Сандри Колаковић уочи завршних припрема за Седмо европско првенство у Шведској без ваљаног разлога нису се одазвале поједине играчице. Србија је на шампионату са три пораза заузела тек 14. место што готово сигурно не би био случај да су играле све репрезентативке које су и објективно могле. Подсећања ради, само пет месеци пред првенство наше рукометашице су у квалификацијама елиминисале светске вицепрвакиње Румунке што их је избацило у врх списка фаворита за медаљу на овом такмичењу.

Шта се то променило када је у питању однос према репрезентацији и шта би требало урадити да би национални тим и игра за њега поново постала, како многи истичу, светиња?
 По мишљењу једног од најбољих играча свих времена Јовице Цветковића, сада селектора рукометаша Србије, грађење култа репрезентације је дуготрајан и тежак процес у којем би требало да учествују сви:

– Прво морам да напоменем да је најмањи проблем у играчима и њиховим великим уговорима које имају у иностранству, што сви одмах избацују у први план. Поготово јер играње за национални тим свима само подиже рејтинг, – каже Цветковић. – Срж је нечему сасвим другом. Све лоше што нам се десило у протеклом периоду свакако је имало утицај да се неки мерила вредности из корена промене. Међутим, и ми смо криви јер се нисмо на прави начин прилагодили новонасталој ситуацији

Најбољи играч у Швајцарској 1986, када се наша земља окитила једином титулом светског првака, сматра да је најбитније да се у репрезентацији направи атмосфера у којој ће се сви осећати пријатно:

– За разлику од многих земаља, који мотивишу репрезентативце огромним дневницама и премијама, ми једноставно немамо такву могућност. Због тога морамо унутар репрезентације да направимо идиличну атмосферу због које ће сваки играч једва чекати опет да дође. Ипак, за то је потребно много времена и заједничких акција кроз које ће се дружењем учврстити везе и стицати међусобно поверење. Када је мушки сениорски рукомет у питању мислим да идемо у правом смеру, – истакао је Цветковић.

Драгана Пешић-Белојевић, освајач "сребра" на Светском првенству у Сеулу 1990. и бројних трофеја са београдским Радничким, највећи проблем види у прераном одласку младих играча у иностранство. Подсећа да у њено време ниси могао да напустиш земљу пре 28. године:

– Када играчи много млади оду у иностранство нико више не може да их контролише. Најгоре у целој причи је што углавном оду недовољно обучени и то у средину у којој, због сталне трке за резултатом, нема простора за рад и усавршавање. Тамо стагнирају и врло брзо дођу у ситуацију да их условљавају на разне начине. Пошто немамо механизам да их задржимо у земљи држава мора активно да се укључи тако што ће најталентованије играче да стипендира и на тај начин мотивише да не напуштају наше клубове по сваку цену.

Драгана Пешић-Белојевић наводи као добар пример Румунију која је путем јаких спонзора подигла ниво клупског рукомет што се касније пренело и на репрезентацију: