Даривање статуса кандидата

Актуелна власт у Србији понајвише, али и она пре ње, толико је учинила уступака захтевима ЕУ и САД у вези са Хашким трибуналом и око Косова и Метохије, да поменем само ове две области, да би било стварно велико чудо да Европска комисија 12. октобра не донесе позитивну одлуку о статусу кандидата Србије у ЕУ.

Није тешко проценити да је у овом тренуткувероватно важније унијинего Србији да се та дуго очекивана кандидатура „поклони” баш сада. Разлога је више. Позабавићемо се само неким.

Србија је, ипак, по много чему, за ЕУ кључна земља на западном Балкану и као такву треба је задржати у свом „поседу”. Давањем статуса кандидата, ЕУ то потврђује и „држи је на узди”, да корак по корак, од кандидата до датума почетка преговора, а затим кроз дуготрајан процес преговарања, издејствује све оно што сада има на званичној агенди у испуњавању тзв. копенхашкихкритеријума. Биће ту много чега што се за сада још не поставља „формално” (гдин Филе), а што може задирати, то не треба искључити, у виталне интересе државе Србије и српског народа.

Одбијањем кандидатуре, посебно сада пред новеизборе, дошло би до разочарања у ЕУ знатног броја потенцијалних бирача који су сада, управо због ЕУ агенде, наклоњени у првом реду ДС-у,али и СНС-у, а добиле би „ветар у леђа” оне партије које с неповерењем гледају на унију. Није тешко претпоставити шта би то значило за ЕУ и САД у тако евентуално политички прекомпонованој Србији. Због тога, ево вам статус кандидата, реално размишља ЕУ, помоћићемо двема најјачим политичким партијама да добију изборе и формирају велику коалицију са двотрећинском већином, а ви ћете заузврат, политиком штапа и шаргарепе, омогућити нама да наставимо с нашом јавно-тајном политиком економско-политичко-безбедносног уређења простора на западном Балкану.

Фактор Русије и њен појачани интерес за Србију и овај регион свакако једодатни мотив ЕУ да што пре, под притиском САД, дарује Србији статус кандидата. Антиракетни штит у Румунији представља нови притисак на Србију за њено учлањење у евро-атлантске структуре. Као један од одговора на такво понашање НАТО-а, САД и ЕУ, представљајуспекулације о посети премијера Путина Србији. У демантију вести о посети само се каже да„Путин неће посетити Београд крајем октобра”, што оставља могућност да се посета ипак реализује касније. Сада је „дежурним” политичким аналитичарима ваљда јаснода Конузиново „има ли овде Срба” није био хир или дипломатски гаф његове екселенције већ наговештај „онога” са чим би Путин могао доћи, свеједно када, у октобру или касније.

Лутање српске актуелне власти али и изостанак сарадњепозиције и опозиције у формулисању приоритета државне и националне политике у новим глобалним и регионалним кретањима, уз несналажење „очерупане” српске дипломатије да анализира савремене трендове и предложи решења, може Србију довести у веома незавидну међународну позицију и угрозити њену безбедност. Бондстил на Косову и Центар за ванредне ситуације код Ниша уводе Србију у „мутне воде” и неконтролисане бујице надолазећих река. Не треба занемарити ни све израженији интерес Турске за регион и њене политичке и неоосманске амбиције.

Не бих да повлачим паралеле са периодом хладног рата и позиције тадашње СФРЈ и данашње Србије, али морамо сезапитати да ли садашња политички располућена Србија може створити такво јединство да што пре крене у уређење запуштене и неуређене државе, изгради независне институције, направи план изградње економски развијене земље, али и још много тога, како би се могла извући из, плашим се, полигона надметања страних утицаја. Да не дођемо у позицију, како каже афричка пословица, да када се слонови бију страда трава.

*Дипломата у пензији