Darivanje statusa kandidata

Aktuelna vlast u Srbiji ponajviše, ali i ona pre nje, toliko je učinila ustupaka zahtevima EU i SAD u vezi sa Haškim tribunalom i oko Kosova i Metohije, da pomenem samo ove dve oblasti, da bi bilo stvarno veliko čudo da Evropska komisija 12. oktobra ne donese pozitivnu odluku o statusu kandidata Srbije u EU.

Nije teško proceniti da je u ovom trenutkuverovatno važnije unijinego Srbiji da se ta dugo očekivana kandidatura „pokloni” baš sada. Razloga je više. Pozabavićemo se samo nekim.

Srbija je, ipak, po mnogo čemu, za EU ključna zemlja na zapadnom Balkanu i kao takvu treba je zadržati u svom „posedu”. Davanjem statusa kandidata, EU to potvrđuje i „drži je na uzdi”, da korak po korak, od kandidata do datuma početka pregovora, a zatim kroz dugotrajan proces pregovaranja, izdejstvuje sve ono što sada ima na zvaničnoj agendi u ispunjavanju tzv. kopenhaškihkriterijuma. Biće tu mnogo čega što se za sada još ne postavlja „formalno” (gdin File), a što može zadirati, to ne treba isključiti, u vitalne interese države Srbije i srpskog naroda.

Odbijanjem kandidature, posebno sada pred noveizbore, došlo bi do razočaranja u EU znatnog broja potencijalnih birača koji su sada, upravo zbog EU agende, naklonjeni u prvom redu DS-u,ali i SNS-u, a dobile bi „vetar u leđa” one partije koje s nepoverenjem gledaju na uniju. Nije teško pretpostaviti šta bi to značilo za EU i SAD u tako eventualno politički prekomponovanoj Srbiji. Zbog toga, evo vam status kandidata, realno razmišlja EU, pomoćićemo dvema najjačim političkim partijama da dobiju izbore i formiraju veliku koaliciju sa dvotrećinskom većinom, a vi ćete zauzvrat, politikom štapa i šargarepe, omogućiti nama da nastavimo s našom javno-tajnom politikom ekonomsko-političko-bezbednosnog uređenja prostora na zapadnom Balkanu.

Faktor Rusije i njen pojačani interes za Srbiju i ovaj region svakako jedodatni motiv EU da što pre, pod pritiskom SAD, daruje Srbiji status kandidata. Antiraketni štit u Rumuniji predstavlja novi pritisak na Srbiju za njeno učlanjenje u evro-atlantske strukture. Kao jedan od odgovora na takvo ponašanje NATO-a, SAD i EU, predstavljajuspekulacije o poseti premijera Putina Srbiji. U demantiju vesti o poseti samo se kaže da„Putin neće posetiti Beograd krajem oktobra”, što ostavlja mogućnost da se poseta ipak realizuje kasnije. Sada je „dežurnim” političkim analitičarima valjda jasnoda Konuzinovo „ima li ovde Srba” nije bio hir ili diplomatski gaf njegove ekselencije već nagoveštaj „onoga” sa čim bi Putin mogao doći, svejedno kada, u oktobru ili kasnije.

Lutanje srpske aktuelne vlasti ali i izostanak saradnjepozicije i opozicije u formulisanju prioriteta državne i nacionalne politike u novim globalnim i regionalnim kretanjima, uz nesnalaženje „očerupane” srpske diplomatije da analizira savremene trendove i predloži rešenja, može Srbiju dovesti u veoma nezavidnu međunarodnu poziciju i ugroziti njenu bezbednost. Bondstil na Kosovu i Centar za vanredne situacije kod Niša uvode Srbiju u „mutne vode” i nekontrolisane bujice nadolazećih reka. Ne treba zanemariti ni sve izraženiji interes Turske za region i njene političke i neoosmanske ambicije.

Ne bih da povlačim paralele sa periodom hladnog rata i pozicije tadašnje SFRJ i današnje Srbije, ali moramo sezapitati da li sadašnja politički raspolućena Srbija može stvoriti takvo jedinstvo da što pre krene u uređenje zapuštene i neuređene države, izgradi nezavisne institucije, napravi plan izgradnje ekonomski razvijene zemlje, ali i još mnogo toga, kako bi se mogla izvući iz, plašim se, poligona nadmetanja stranih uticaja. Da ne dođemo u poziciju, kako kaže afrička poslovica, da kada se slonovi biju strada trava.

*Diplomata u penziji