О причи и причању

Најначајнији говор Иве Андрића је без сумње онај који је одржао у Стокхолму, 10. децембра 1961. године, приликом примања Нобелове награде. Он је утолико значајнији уколико се помену звучна имена свјетских кандидата који су заједно са њим те године конкурисали, а то су: Грахам Грин, Лоренс Дарел, Карен Бликсен, Џон Стаинбек и Алберто Моравија. У образложењу шведске Академије, које је прочитао др Андреа Естерлинг наводи се, између осталог, да је жири "слиједио принцип праведне подјеле међу различитим земљама, који на свјетском плану вреднују писце малих земаља, пружајући им тако могућност да покажу своје дјело широј читалачкој публици на разним језицима свијета".

Бесједа, нешто дужа од четири странице, коју је Андрић насловио О причи и причању, даје утисак заокружености пишчевог умјетничког поступка. У уводу сам писац је назначио двије тематске цјелине о којима ће говорити, а оне се односе на његов завичај и на причу : "Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити".

У продужетку Андрић је наставио да говори о својој домовини Босни која је "мала земља међу световима", како је рекао један наш писац, чиме је, као што је познато, одао поштовање Петру Кочићу. Босна је за Андрића оно што је за Дантеа "Fiorenza mia" (PG. VI, 127), он  никад није престајао да живи у њој, он ју је трајно, у магији сјећања, " увек носио у себи". Босна је постала апологетична интелектуална елевација још од времена Ex Ponta и Немира и од времена докторске дисертације у којој је описао Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине , па до приповиједака и романа у којима је дефинитивно изцезилирао њену историју и мит.

Причању нема краја

У другом дијелу бесједе Андрић се пропитује о причи и причању, и како на њихову промјену утичу вријеме и различите прилике, мада је памћење трајно, и зато "причању нема краја". Причање тако постаје слика свијета са својим законима и тајнама који се могу одгонетнути: "А та прича као да жели, попут легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, продужи илузију живота и трајања".

Сличан примјер причања је Андрићева приповијетка Аска и вук у којој "овца-лепотица" игра своју игру за живот, како су неки рекли, или своју игру са смрћу, како су други сматрали, у којој умјетност побјеђује свако зло, чак и смрт. Да ли човјечанство, кроз вјекове, прича само себи исту причу, пита се Андрић, да би онда наставио са низом реторских питања. Да ли приповједач прича сам себи своју причу, и уопште, који је прави  циљ писања?

Писац затим, у извјесном смислу, оправдава своје приповиједање о прошлости, казује о писцима историјских романа и повезује прошлост и садашњост. У свему томе, најважније је, каже Андрић, "бити човек". При томе писац треба да осмисли човјекову судбину, мора је разумјети "поистовети са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије".

Своју идеју о историји, коју је још на почетку свог списатељског рада дефинисао као "предјел у ком се право и заистински зна ко је прав а ко крив", спровео је доследно и сад му она служи да објасни себе као писца историјских романа. И не само то.

Уопште речено, Андрић сматра да би  писац историјских романа могао на своје дјело да стави "натпис"  и "објашњење" – ријечи су биране да терминолошки што јасније обиљеже синтагму "древне речи": "Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui" (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности).

Често сам се питала: одакле је Андрић узео ову максиму? Шта га је то инспирисало?

Чиме је прожета његова бесједа? И свако друго питање могло је бити важеће док нисам открила да је Андрић био надахнут Псалтиром.

Читајући Biblia Sacra (Vulgatae Editionis, Sixsti V, Pont. Max., Ratisbonae et Romae, 1914) на латинском језику, сасвим случајно сам открила да се ради о Пс. 76/77, 6.

Будући да се ради о значајном открићу о којем се досада, како ми је познато, у науци није знало, наставила сам истраживање и открила да је и св. Фрањо Асишки био надахнут садржајем истог псалма. Ипак, питање је, шта заправо крије simbolica teologica овог псалма. Свакако, мало и скоро ништа може да послужи структурална или компаративна анализа псалма, битно је његово симболично и митско значење.

Поетика псалма

Надахнутост псалмском симболиком утиче да се дефиниција приче и причања у потпуности доживи и освијетли као што то бива са сваким другим човјековим осјећањем које се у псалму огледа као у огледалу. Управо то је и хтио да постигне писац. Исто тако сасвим је јасно да није случајно изабран овај псалм под бројем 76/77.

Исто тако треба имати у виду да су у Псалтиру подједнако значајна два времена: оно које се односи на велику библијску историју спасења и оно које се односи на свакидашње вријеме. Андрић је, како се може видјети, изабрао псалм који је тужбалица, а она изискује интервенцију Бога, која је ефикасна, против свих пријетњи. У овом објашњењу историјска компонента, која дејствује између славне прошлости и трагичне садашњости, има посебну вриједност.

Псалми изражавају човјекова осјећања пред Богом, они су, у ствари, дијалог између Бога и човјека. Т.С. Елиот дефинисао је поетику псалама као "башту симбола и маште".

Као што су псалми синтеза Старог завјета, Андрићева бесједа о причи и причању је сумма пишчеве поетике. Отуда није тешко закључити да се Андрић у својој бесједи служи свим књижевним средствима и да употребљава читав језички фонд да би описао оно што се противи човјековој причи у времену и простору. Андрић дакле налази ослонац у молитви Псалтира које је, с правом се може рећи, онтолошко објашњење његове поетике које није могуће рационално објаснити.

Овај податак намеће и питање, да ли Андрићева ламентација о садашњости и о шутњи Бога има аутобиографско значење. А што се пак тиче молитве у Андрићевој поетској визури, да ли је она појам општег духовног континуитета или појам стварности пишчеве личности, у то није могуће проникнути. Све се то, међутим, како каже Андрић на крају своје бесједе, мора посматрати кроз причу и причање које је јединствено човјеково искуство, јер "приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или на други начин не служе човеку и човечности".