Већина људи је зла

Опрхван многобројним недаћама и проблемима, данашњи човек је склон да помисли да је све у прошлости било боље, да су људи били срећни малтене као у Платоновој Атлантиди, или у некој каснијој утопијској пројекцији која је питање среће померила у будућност, пошто прошлост није могла човеку да промени садашњост. Кад се схватило да ни будућност није оно што је човек замишљао, нарочито после пропасти најопсежнијег утопијског пројекта – комунизма, сви су се помало нашли на брисаном простору. Пошто је етика у марксизму била прогнана дисциплина, и многи појмови на којима она почива, пре свих проблем добра и зла, изгубили су "право грађанства". За многе та два кључна појма престала су да постоје онда кад је у освит двадесетог века Ниче констатовао да је Бог мртав. Био је то доказ да је самим тим и Ђаво отишао у историју, јер ако нема оног који оличава појам доброг, нема ни оног који је двадесет векова био његова супротност. То је значило да је свет напокон ослобођен зла.

Догодило се оно што је мало ко очекивао – управо у веку за нама и на почетку овог који живимо зло је добило неслућене размере, какве никада у историји није имало. Могло би се чак рећи да се догодила права експлозија зла, таква експлозија да многи и не примећују да је зло свуда око нас и у нама самима. Тај, да га назовемо, парадокс зла тема је студије "Филозофија зла" Лаша Фр. Х. Свенсена, који је објавила "Геопоетика", у преводу с норвешког Наташе Ристивојевић Рајковић.

Домен етике и политике

Иако прошлост није познавала зло у размерама, какве је упознао двадесети век, а двадесет први учинио га нераздвојним делом наше свакодневице, то не значи да га није познавала и, наравно, практиковала. О томе најбоље говори пример једног од седам грчких мудраца. Звао се Бијант и био је родом из Пријене, града на малоазијској обали тадашње Грчке. Прича каже да су се свих седам мудраца једног дана нашли у најпознатијем грчком пророчишту Делфи, где је свако од њих требало да срочи неку мудру максиму. За генијалне Грке то је било још једно од такмичења у мудрости, једино је Бијант ћутао. Одбијао је дуго да било шта мудро саопшти, каже прича, док на крају на наваљивање осталих није рекао: "Већина људи је зла"!

Таква изјава на почетку грчке цивилизације, чији младалачки полет, искуства и знања и данас задивљују, дуго је била скрајнута. Као да нико није хтео да понесе терет зла. Не зна се како је завршио Бијант који је тако мрачно дефинисао људску природу, и то на самом почетку рађања наше европске цивилизације. У освит грчког класичног доба, у којем је мера прокламована као основ свих бића и ствари, кад су се срицала прва слова о људском и божанском, о људској и божанској правди, та реченица: "Већина људи је зла", као да не припада том полетном и херојском добу, већ овом нашем захукталом и избезумљеном.

У својој књизи аутор наводи Бодријара који се пита куда је зло данас нестало и одговара да је оно свуда око нас. Да ли та Бодријарова реченица објашњава што у речницима и енциклопедијама нема одреднице зла, јер кад нешто постане део нас самих, обично се подразумева да га не треба ни објашњавати. Једино у Матичином Речнику српскохрватскога књижевног језика, зло је добило своје место, а још подробније објашњено је у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика, који објављује САНУ. Али, све су то примери и дефиниције, од антрополошке, етичке, феноменолошке, етичке, а никако одредница која би обухватила саму суштину зла. Додуше, у хришћанским енциклопедијама појам зла обрађен је темељито, зато што само хришћанство опстојава на два најважнија етичка појма – на добру и на злу.

У профаном свету у којем нема доброг, или је његова дефиниција нејасна, зло постаје тако уобичајено да се и не примећује, или се губи некадашња радикална разлика између њега и доброг. Вероватно се зато и аутор књиге "Филозофија зла" определио за феноменолошки приступ, да пре свега опише најважније аспекте и феномен зла, као једне од категорија људског делања.

Као на најстрашније облике људског зла аутор подсећа на нацистичке логоре и стаљинистичке гулаге, у којима су настрадали и убијени милиони људи, с том разликом што је Хитлер убијао све друге који нису аријевци, пре свега Јевреје, док је Стаљин у гулаге слао сопствени народ, уморивши у њима око сто милиона недужних грађана. Данас нема ни Хитлера ни Стаљина, али зла има још више. Само се на први поглед чини да је оно прогнано из наше цивилизације, јер су медији преузели некадашњу улогу злочинаца, уживо приуштивши гледаоцу да посматра сам чин зла. Гледалац, пак, често живи у илузији да је то само виртуелни свет који се њега не тиче, а да се оно што гледа дешава само другима. Радикално зло из доба нацизма и стаљинизма заменило је софистицирано зло, које није тако масовно и ужасавајуће, али је свеприсутно. Та чињеница управо је најпогубнија по човека, јер се временом толико навикне на зло да га више и не примећује.

У томе је проблем целе наше цивилизације, не само како зло искоренити, већ како сваког појединца учинити одговорним за оно што нам се дешава.

"Зло је првенствено морална категорија и тиче се људског делања", пише аутор, додајући да "пролем зла не треба локализовати у теологији или природним наукама, чак не ни у филозофији, већ у моралу и политици". Демонско, литерарно зло није предмет његовог интересовања, иако су писци дали најбоље увиде у његову суштину, од немачких романтичара, за које је зло било нека врста стваралачке игре, до Томаса Мана. Аутора, пре свега, занима шта се то догађа са обичним људима, који годинама тихо и мирно обављају свој посао, а онда одједном исто тако мирно, а да им то нико није наредио учествују у нацистичким геноцидима, тако темељно обављајући свој злокобни посао као да се то њих уопште не тиче, или пак са истом педантношћу пријављују чак и своје најближе НКВД-у, иако знају да ће завршити у неком гулагу, одакле се никад неће вратити.

Да ли то значи да у сваком од нас постоји ген зла, који у погодном тренутку усмерава делатност појединца, који чини зло, јер у медијима често чујемо да су до "јуче" то били мирни, породични људи, а онда се одједном у њима нешто догодило.

Где се изгубио Сатана

Највећи  немачки писац Јохан Волфанг Гете рекао је једном приликом: "Немци би требало да буду распршени и расути по свету као Јевреји... како би оно добро које постоји у њима ваљано и потпуно развили за добро нације". Та Гетеова реченица била је подстицај за Томаса Мана да у свом говору, упућеном Немцима, одмах по завршетку Другог светског рата, 1945. из Вашингтона, подсети и на неке болне истине о немачкој души, њеној вези са демонским, са мистичним и паганским, души која је своја најбоља дела изнедрила у музици и филозофији, а најгора у политици. Заправо, Ман је покушао да објасни оно што је тиштало још генија из Вајмара – како је могуће помирити огромни допринос који је једна нација дала на културном плану са варварством током рата.

Немачки дуализам отеловљен у најсмелијој спекулацији и политичкој малолетности, написао је на једном месту Томас Ман, производ је музикалнонемачке интровертности и затворености, раскорака између националног идеала и политичке слободе. Без обзира на своје заслуге, такво немачко биће утемељио је још Лутер, отац реформације, који се са истом страшћу борио за праву веру, као што се борио са ђаволом који му се привиђао и испосничкој ћелији. Да се тај ђаволски, злочиначки лик не би и убудуће привиђао Немачкој и од ње чинио непријатеља човечанства, велики писац и хуманиста завршиће сецирање сопствене нације с поруком – да је једини пут немачке душе онај идејни и духовни хоризонт који су створили њени књижевни и филозофски великани.

Ако на почетку наше европске цивилизације стоји већ помињана изрека Бијанта, једног од грчких мудраца да је већина људи зла, наша два последња века учинила су зло тако обичном, свакодневном појавом, толико да се готово изгубила разлика између добра и зла, не у теолошком смислу већ у профаном. Наш принц таме није Сатана који нас искушава. Зло је толико присутно у нашим животима, поставши наша нова духовна храна. Зато је један од најпречих задатака човека двадесет првог века да покуша изнова својим деловањем да успостави равнотежу између добра и зла.