Европско хармонизовање различитог

Свест о својој посебности, и разликовању од других, битан је чинилац очувања етничке и националне посебности. Међутим, та претпостављена посебност не може се неумерено потенцирати без негативних последица. За разлику од тежњи да се свој идентитет сагледа као комплементаран другим идентитетима, истицање свог идентитета да би се он  супротставио другом је узрок конфликата. Тако се и пренаглашавање националног у тежњи за самопотврђивањем исказује, између осталог, и као реактиван чин након периода потискивања и одрицања од свог идентитета.

Процес коегзистенције припадника двеју етничких заједница праћен је стварањем двојног идентитета, као што доминација једне компоненте има за последицу потискивање, претапање и нестајање друге. У том смислу се комплексност идентитета исказује и у располућености насталој због тога што су се извесни његови аспекти у одређеном тренутку сматрали међусобно неспојивим. Имајући, дакле, у виду овакав плурални концепт идентитета могу се јасније сагледати последице настале због неуважавања принципа његове комплементарности и отворености према другом.

Страх од утапања

Процес прихватања идентитета вишег степена општости отежавају моменти у односу према сопственом идентитету чија се посебност истиче и преувеличава. Будући да се реалност сопственог идентитета испољава у односу према другоме, степен отворености према другоме завистан је од укорењености у свом идентитету. Недовољно утемељени у свом националном и културном идентитету осећају се несигурним и угроженим у додиру са другима. Зависност од других, могућност утапања у друге и поништавања свог бића, исказује се страхом од губљења свог идентитета који изражава узнемирење и подстиче агресију.

У несигурном времену обележеном искључивошћу и присилом, када се од чланова колектива тражи унификација и подређивање једној идеји, смањује се толеранција према другима. Што је осећање идентитета плиће и уже, то је и нетолерантност према другоме већа. Зато заједнице и појединци недовољно утемељеног и поремећеног идентитета тешко успостављају и одржавају стварну и суштинску комуникацију са другима. Бојазан колектива да не изгуби себе, да не буде као етничка грађа претопљен у други национални ентитет, појачава истицање локалних одређења, са нижег нивоа општости. Етноцентризам се појачава у зависности од страха од глобалних процеса, а тај страх је посебно изражен у малим нацијама. Међутим, и припадање заједничкој структури на вишем степену општости, не значи да су отклоњене могућности ривалства и сукобљавања између појединих чланова на нижем степену.

Будући да различитост може бити како повод усаглашавању и хармонизовању, тако и разлог међусобног сукобљавања и разграничава, плуралност се испољава као комплементарност или конфликтност. У равни плуралног идентитет, посебно се чини важним оно друго, потенцијално што ће бити, или што може бити. Уместо одговора на питање одакле се долази знатно је важније одговорити на питање куда се иде. Са становишта парцијалног одређења, заједница није само оно што она истиче, већ и нешто знатно шире.

Различите културе Балканског простора конституишу реалност културне различитости. Представљен као извориште опасности европској цивилизацији, Балкан је често био жртва претензија великих сила за доминацијом над овим простором. Узроци сукоба на Балкану потичу делом и од сукобљених интереса великих сила, и њихове тежње да сачувају своју превласт у овом делу света. У том смислу се и важном питању идентитета нација и националних мањина које живе на овом простору као делу Европе може приступити на начин који подразумева комплементарност у демократски толерантном мултиетничком друштву.

Основ новог идентитета

Обједињавање различитог и усклађивање супротног исказује се на вишем плану општости као уједињење. У пројекту нове Европе, јединство нација у њиховој различитости оцртава ширу основу колективног идентитета, отвореног и према оном вишем степену општости. У постмодерном добу свако предмодерно решење отежава ситуацију и затвара перспективу. Интеграција делова пружа суштински увид у њихову међусобну повезаност и комплементарност. Схваћени као делови једне шире реалности, они и постоје у коегзистенцији различитог, једни поред других, обједињени на путу уједињења у мултикултурној цивилизацијској равни.

У претпостављеном заједничком цивилизацијском ентитету, без уважавања принципа комплементарности идентитета, нема етничке усклађености и социјалне хармоничности. Тражење потребног "ми" за сопствено "ја" није и подвођење појединачног под опште, већ очување индивидуалности као мере и критеријума људског света у једном ширем смислу који се налази у хармонизацији различитог. Потврдити реалност свог идентитета значи изградити свет заједно са другима. У том процесу интеграције сваки посебан државни или етнички ентитет постаје део европског правног, друштвеног, привредног и цивилизацијског миљеа који омогућује реално припадање и идентитету вишег степена општости.

Уколико се из назначене теоријске перспективе сагледа културно-историјска реалност колективног идентитета, онда се комплементарност његових различитих чиниоца показује као основ модела хармонизације те различитости. Будући да се природне разлике уједначавају у дугом временском периоду, њихово културно усаглашавање се одвија у краћем периоду. Зато се и свест о плуралности исказује у моћи модела интегрисања различитог и надвладања тежњи ка подвајању и одвајању којим се и спречавају евентуални будући конфликти.

Како је хармонизација различитости циљ индивидуалног и колективног развоја, свест о комплементарности појединачних идентитета пред изазовом је потврђивања као универзалног принципа људског постојања. Плодотворност тог принципа се огледа данас у формирању модела који увећава капацитет за хармонизацију различитог као најадекватнијег начина разрешавања унутрашњих противречности. Стварањем веће целине дотадашњи етнички, државни и регионални делови свесни међусобне различитости добијају могућност веће међусобне интеграције чији је циљ и довођење појединих подручја, попут Балкана, у стање оптималне цивилизацијске јасноће.