Опет пале светло

За рударску варошицу Ресавицу донедавно је важила изрека „ко последњи оде, нека угаси светло“. Од када се пронео глас да ће рудник мрког угља „Рембас”, жила куцавица овог места, бити продат, млади су одлазили на школовање и остајали у већим градовима, а они који су се затекли у Ресавици из петних жила су се трудили да се запосле у околним општинама. Чак су и рудари почели да одлазе у руднике у којима је посао био извеснији. Остајали су да таворе само они којима није сметало што у варошици нема бензинске пумпе, банке, ни апотеке, што лекар долази у амбуланту само одређеним данима, што је водоводна мрежа лоша, што је дом културе затворен и што су аутобуске линије веома ретке. Станови су се нудили у бесцење, али купаца није било „ни од корова”.

– Ресавица и „Рембас” живе у симбиози од када је она настала 1946. године. Свој највећи успон доживела је између седамдесетих и деведесетих година прошлог века. Била је други град, после Марибора, у старој Југославији који је добио кабловску телевизију. „Рембас“ је имао 5.000 рудара. Немци, Чеси, Бугари, Мађари, Албанци, Словенци, Македонци, муслимани, католици и православци живели су као браћа. А онда је, као и свуда у Србији, дошло до стагнације и људи су се масовно исељавали –почиње причу о овој варошици Жељко Јовановић, председник месне заједнице, који се пре седам година запослио у Сектору за ванредне ситуације МУП у Јагодини, али који је остао да живи у родном месту.

Данас је сасвим другачије. Више готово да нема станова за продају, млади су почели да се враћају у своје родно место, а чак се досељавају и људи из других општина, који су купили станове и успели и да се запосле.

Да је то тачно уверили су се Саша и Сања Таушанов, који су се из Алексинца у Ресавицу доселили пре месец дана.

– Радио сам при Алексиначким рудницима и добио посао у руднику Водна. Супруга је радила код приватника у Алексинцу. Видела је конкурс за конобарицу у хотелу „Ђула” у Ресавици, конкурисала и добила посао. Размишљали смо да купимо стан, али смо га за почетак изнајмили. Свиђа ми се овде, а за ћерку Настасију и сина Алексу овде је рај – оцењује Саша.

Његова супруга Сања каже да јој се највише допада што је цела варошица један велики парк и ваздушна бања. Једино јој се не допада што нема банкомата, не може да се пазари картицом, пијаца ради само недељом и што нема месаре, брзе хране, бурека и пице.

Милан Белчевић, који се са супругом Сузаном и сином Александром из околине Ковина доселио пре три месеца, одушевљен је новом средином.

– Пошто сам завршио Вишу машинску школу радио сам десет година у Београду. Потом смо мало живели у Мајданпеку, па у селу крај Ковина, где сам се бавио пољопривредом. Овде смо купили трособан стан за 10.000 евра! Тога нигде нема. Грејање и воду плаћамо 1.600 динара, а у Војводини је само грејање коштало 7.000 динара. Ресавица је мирно место, нема криминала, ни наркоманије, три града су у близини – каже Милан и додаје да су га многи пријатељи из Мајданпека звали да га питају да ли може и њима да нађе стан који би купили.

Ситуација се променила набоље захваљујући руководству „Рембаса“ и месне заједнице, које је пре четири године почело да санира оно што су њихови преци саградили, а зуб времена уништио. Најпримамљивије су ниске цене комуналних услуга, бесплатан Интернет и кабловска телевизија. Због тога председник месне заједнице воли да каже да је Ресавица последњи бастион комунизма.

– Поново смо отворили банку и бензинску пумпу, амбуланту, која пружа двадесетчетворосатне лекарске услуге, опремили смо најсавременијим апаратима, реновирали смо ОШ „Вук Караџић“ са 250 ђака и купили савремена учила, адаптирали смо Центар за културу, чија је сала са 308 места једна од најлепших у региону, увели смо најсавременију уличну расвету са лед диодама, направили дечије игралиште... Зато смо прошле године имали више новороџенчади него Деспотовац – хвали се Жељко.

Иначе, Ресавица, једно од ретких места у Поморављу које има месни самодопринос, располаже буџетом од 12.000.000 динара! Када реализује веће инвестиције у помоћ прискачу „Рембас“, општина, али и надлежна министарства. Захваљујући том новцу они приводе крају радове на путу ка Ресавској пећини, који ће уместо садашњих 20, бити дуг 7 километара. Завршавају и цркву Светог Пантелејмона, па ће Ресавица први пут имати и божији храм. Наредне године направиће базен и спортску халу.

– Пошто смо воду из Сисевца допремали водоводом старим 75 година и само струју за њено допремање плаћали 1.800.000 динара, рудник је решио да инвестира у водовод који ће из Ресавице водом снабдевати Сењски Рудник, Равну Реку и Пасуљанске ливаде. У изградњу водоводне мреже уложили смо 30.000.000, а у замену водоводне мреже 150.000.000 динара. Ради побољшања квалитета грејања пре две године заменили смо котлове, а ове измењиваче топлоте. Финансирамо фудбалски, рукометни, кошаркашки и карате клуб – истиче Здравко Зарић, директор „Рембаса”.

Он додаје да је све то урађено да би се Ресавица оживела и како би се мотивисао повратак некадашњег живља, али и долазак људи из других средина. Зарић каже да ко год је дошао нашао је посао, а предност приликом запошљавања имају они који се насељавају.

Зорица Глигоријевић

-----------------------------------------------------------

Не морају да закључавају врата

– Када сам 1964. године дошао као веома млад човек Ресавица је било место у коме су сложно живели представници 13 националности. А онда су почели да одлазе. Ово рударско насеље поново је почело да оживљава, јер су на руководећим местима у руднику и месној заједници они чији су дедови и очеви били рудари. Препоручио бих младима да се запосле у руднику због високих личних доходака, а није ни тешко као некада. Централно грејање и воду за стан од 62 квадрата плаћам само 900 динара. Добар је и културни и забавни живот. И много је безбедније него у већим градовима. Врата се не закључавају, а ако неко то учини реда ради, кључ окачи о клин на вратима – сликовито прича Павле Пејић, родом из Зенице, који је 30 година провео у јами.

-----------------------------------------------------------

У плану нова зграда

Према речима директора Зарића, рудник са Министарством за рад и социјална питања преговара о томе да буде саграђена и нова зграда са 25 станова. У њима би становала избегли, расељени и социјално угрожени људи. Рудник ће обезбедити бесплатно земљиште и прикључке на комуналије, а учествовао би и у куповини грађевинског материјала.