Крај фарсе

Постоје филмови који имају лоше глумце али вас некако успеју изненадити радњом па и не буду тако лоши на крају. Имате наравно и филмове са добрим глумцима који имају такође и занимљиву причу, или пак добре глумце са предвидљивом радњом. Ипак, убедљиво су најгори они филмови који имају и лоше глумце а и зна се унапред како ће се прича завршити. Управо такав филм о фарси о дијалогу између Србије и Косова смо имали „задовољство” да гледамо од марта ове године до данас. Само је проблем у томе да се овде ради о стварним људским животима а не о измишљеним личностима на белом платну.

Србија је практично, после серије провокација, натерана да напусти преговарачки сто у Бриселу. Нико не може кривити нашу страну што није пристала да прича о телефонским картицама или трафо-станицама док се са стране Кфора пуца на наше грађане. У супротном, Срби са Косова би изгубили и ово мало поверења што имају у наше преговараче и сами би опструисали договоре које Београд евентуално направи. Тада би Београд постао непотребан као саговорник јер не би могао да гарантује за имплементацију постигнутих споразума. То је у ствари била друга намењена „посластица” Београду од саговорника у дијалогу. Који год избор да је направљен у том моменту био би лош за нас. Одлука о одласку са дијалога је унапред прорачуната и веома је лако предвидети следеће кораке из кабинета баронесе Кети Ештон. Србија ће бити та која мора да опет преузме кривицу за пропаст дијалога и тиме ћемо комплетирати хет-трик: Рамбује, Беч и Брисел. То у ствари није пат позиција, како је неко рекао, јер је подједнако негативна за обе стране, а наша позиција је данас лошија него што је била, за разлику од Приштине.

Начин на који је ЕУ водила овај дијалог је криминално лош и једино је питање да ли је то било све смишљено или је плод чистог аматеризма Роберта Купера. Ниво отворености је био од почетка веома низак и то не само у погледу тога да се није ни знало које ће све теме бити покренуте у дијалогу већ и у начину на који се долазило до постигнутих споразума. Плод дијалога су били некакви непотписани папири без чланова, то јест са три-четири реченице које остављају превише простора за слободне интерпретације. Није сигурно ни како се могу назвати ти папири јер на њима нема никаквих потписа, што значи да они никог не обавезују правно, већ можда само морално. Давно су прошла времена када се давањем завета или бесе могао разрешити овај вековни конфликт који у ствари никада није ни престајао. Оправдање да нисмо смели да потпишемо ниједан папир због признања Косова једноставно не стоји – могли смо само ми да потпишемо наше обавезе и косовска страна своје према ЕУ, и то би било решење. Међутим, Брисел једноставно није желео такво решење а ми нисмо хтели „да правимо питање” од тога надајући се најбољем могућем сценарију.

Просто је невероватно да је гдин Купер пристао да направи огромну паузу од 2. јула до 2. септембра међу рундама дијалога. Тиме је отворио простор да Приштина направи једнострани потез 25. јула који је успео за сада у свом циљу да промени реалност на терену и погорша преговарачку позицију Београда. А све због тога што је гдин Купер хтео раније да иде на летовање па је чак и кад је морао да дође у Београд и Приштину зарад смиривања страсти почетком августа рекао обема странама да се „опусте на одмору и врате дијалогу”. За њега изгледа није било важно то што се нешто веома важно дешава ван процеса преговора и тиме дезавуише дневни ред дијалога. Наравно да су акције Приштине 25. јула и касније 16. септембра потпуно обесмислиле дијалог. Међутим, истина је та да Приштина једноставно није смела да пропусти тако добру прилику која јој се наместила и у чему смо можда и ми допринели олаким пристајањем на формулисање дневног реда и начина постизања таквих споразума који практично никога не обавезују ни на шта.

Да ли је могло да буде другачије или би се ствари опет завршиле на исти начин само онда раније уместо касније? Тешко је то рећи, али је сигурно да бисмо били у много бољој позицији да смо условили разговор о питањима која су важна за Приштину оним стварима које су нама битне. А те ствари се тичу статуса, односно промене Ахтисаријевог плана. Ми то нисмо хтели јер смо веровали да ће Приштина седети скрштених руку док траје дијалог и на миран начин добити поделу Косова. То је била та суштинска преоптимистична процена да ће се САД предомислити око поделе и због тога нисмо покренули питање специјалног статуса севера када је за то било најбоље време. Састанци са Ангелом Меркел у августу и са Хилари Клинтон у септембру у Њујорку су потрошени у покушају да се исправе негативне последице ове процене.

Сва надања у иоле прихватљиво решење косовског проблема су преточена у очекивања да ће ово мало преосталог времена бити искоришћено за формулисање предлога који би био у домену могућег и омогућио најширу аутономију Срба на северу уз задржавање постојећег степена децентрализације на југу. Барикаде и кипери са шљунком могу да издрже таман толико да се тај предлог представи, али не више од тога.