Диригенти сломљених крила

Специјално за Политику из Букурешта
Питање које се често чује, где је у Букурешту центар, није се постављало ових дана. Био је тачно у троуглу између две концертне сале, Атенеум и Конгресне, и једне огромне уличне бине. У салама су се одржавали „нормални“ концерти, а у паузи између концерата – ако је паузе икад било – у шатор-бини су свирали неки други музичари, бесплатно за публику која је долазила и одлазила, седећи на топлом септембарском сунцу.

Фестивал Енеску (1 - 25. септембар 2011) се већ сматра брендом. Спретни уметнички директор фестивала, кроз мото фестивала, тврди да „магија постоји“, унапред већ оштро оптужен за недостатак концепције (звучи некако познато!), и том формулом покушава да споји једно савршено неспојиво програмско ткиво. Зар је уопште могуће тематски спојити 160 различитих догађаја колико ове године броји Фестивал Енеску, од чега су 90 концерти, а остало друге манифестације, и на коме наступа 100 солиста и 65 ансамбала, углавном врхунског светског реномеа.

Ево неких: Бечка и Израелска филхар-монија, Француски национални и Лондонски симфонијски оркестар, Штацкапеле Берлин, оркестар Санта Чечилија, Оркестар позоришта Марински, Краљевска филхармонија из Ливерпула, Филхармонијски оркестар из Хага, Мађарска филхармонија, Губелкијан симфонијски оркестар, Sent Martin in the Fields, Kaмерата Салцбург, Кремерата Балтика, оркестар The Age of Enlightement, Амстердамски барокни оркестар, холандски Tonkünstler оркестар.

Уз ове ансамбле диригенти Зубин Мехта, Данијел Гати, Валериј Гергијев, Золтан Кочиш, Николај Цнајдер, Гидон Кемер, Генадиј Рожденственски, Василиј Петренко, Тревор Пинкок, и у великој сразмери домаћи ансамбли као што су Филхармонија Енеску, и филхармонијски оркестри из градова: Клуж, Темишвар, Арад, Сибију, Таргу Муреш, Крајова... Ту су и концерти из серије World music, друга серија посвећена музици 20. и 21 века, опере, балети, камерна, солистичка... И наравно, концерти у другим градовима Румуније.

Орловске руке Гергијева

Осим неухватљиве и недоказиве магије ипак постоји једно опипљиво уже које све ово снажно увезује – а то је стално присутна музика Ђорђа Енескуа, румунске културне иконе, чије извођење је услов за учешће на фестивалу. Можда и није услов, али тако изгледа јер сваки солиста, ансамбл и оркестар има на програму по једну његову композицију.

У данима презасићеним музиком, тешко је издвојити шта је вест а шта није. Да ли је вест да су данашњи велики оркестри толико добри да као да „свирају сами“? Ипак, да није сасвим тако показало се на једном од два концерта Лондонских синфоничара којима је дириговао Николај Цнајдер, донедавно „само“ изванредан виолиниста светског гласа. Сада, за пултом, изгледао је као елегантни ватерполиста у смокингу који је посебну пажњу поклањао динамици, али коме је суштина негде измицала. Када је ЛСО у питању, ово јесте вест, мада не баш најбоља.

У ствари, више дана фестивала је требало да прође пре него што се публика, све више захтевна и осетљива, стварно најежила, а некоме у сали се замаглиле очи. То се десило онда када се над свој оркестар Маринског театра надвио и подигао своје орловске руке Валериј Абисалович Гергијев, крив, напет, нагнут напред, с покретима ружно/лепим, с раширеним рукама као поломљеним крилима птице и длановима и прстима који као да трепере.

Од првог тона Вагнерове увертире за Танхојзера осетило се струјање и трајало је до последњег тона Штраусове симфонијске пое-ме Живот хероја. У средини програма стајала је јединствена партиту-ра Прометеја Александра Скрјабина која је добила рафинирану и моћну интерпретацију Александра Торадзеа за клавиром. Друго вече Маринског почело је Шчедрином. Фуриозном, духовитом, ироничном, бравурозном, вратоломном, раскошном и помало шашавом композицијом под насловом Naughty Limericks, а завршило са Сликама са изложбе Модеста Мусоргског. „Слике“ су биле и нешто брже и нешто спорије, нешто тише и нешто моћније, нешто нежније и нешто зачудније него што сте их икад чули. Тек кад чујете велико извођење схватите колико има ситне и крупне прашине у другим извођењима. Ко није чуо Гергијева није чуо ово раскошно дело Мусоргског и Равела.

Нешто сасвим посебно се догодило на концерту румунске Филхармоније Енеску из Букурешта и госта диригента, 83-годишњег Ге-надија Рожденственског. Кантату „Иван Грозни“, Рожденственски је дириговао шкртим али ефикасним покретима а онда се, за публику неочекивано, окренуо и преузео улогу глумца-наратора. Целим то-ком композиције смењивао је своје две улоге, дириговао је и причао о цару Ивану Грозном, дозирано и без непотребног претеривања. Али, како је композиција одмицала, тако је публика постајала нерво-зна на повелику дозу руске империјалне историје. Реакција је била „сложена“ тако да је на крају диригент Рождественски добио заслу-жени аплауз, но ни Прокофјев, ни глумац Рожденственски, а понајмање сама личност Ивана Грозног – нису.

„Лоенгрин“ Рихарда Вагнера била је прва од више фестивалских премијера Букурештанске опере. Истакли су се гости певачи, Јо-хан Бота у улози Лоенгрина и Петра Ланг као Ортруд, а на челу це-лог ансамбла чврсто је стајао Кристијан Мандеал, чији су оркестар и поготово хор беспрекорно и без попуштања у квалитету извели ову захтевну партитуру.

Руси су у моди

Следећа премијера у опери била је још једна нова поставка Енескуовог „Едипа“. Иако ово дело није на румунском већ на француском, иако нема националну тематику већ античку, оно ипак представља заставу румунске националне музичке културе, а крцата дворана захтевних слушалаца добро је оценила младог диригента Тиберију Соаре.

Могло би се још понешто рећи о публици. Њој, публици, посебну пажњу привлачи долазак ансамбла Свети Мартин у пољима са Мареј Перајом у улози солисте и диригента када су изведена дела Моцарта, Хајдна и Хендла. Овог Моцарта, свираног и диригованог – неког просто идеалног Моцарта, немогуће је описати. Ипак, одуше-вљење публике је такво да се аплауз прелива као пивска пена преко ивица пуне чаше. Али Пераја није једини на кога публика престонице овако реагује.

Још већи и луђи аплауз добио је Данијел Баренбоим са Штац-капелом Белин, чак и пре него што је сео да одсвира/оддиригује своја два Моцартова концерта, у две вечери. И поред убедљивости реак-ције публике, питам се и даље у чему је „тајна веза“ тог обожавања. Ако је до музике – иако је незахвално поредити – Пераја и Баренбоим су у неколико дана радили исто: свирали и дириговали Моцарта, а разлика је била у томе што су бисерне огрлице Моцартових нотних низова биле некако мужевније, модерније и више „оперске“ под прстима другог.

Руски програми су ове године у моди. Мехта је са Израелцима целе вечери изводио Чајковског и то није било превише публици која, као свуда у свету ових година, све више воли да слуша „старе до-бре арије“. Уз солисте, Вадима Рјепина, Јефима Бронфмана, Алексеја Володина, Мидори, Бориса Березовског, Хан На Чанг, Дениса Мацујева... оркестри су углавном свирали стара, добро позната дела кла-сичне литературе. И за то били богато награђени. Иако није дошао на крај фестивала, други концерт Израелске филхармоније кулмини-рао је Петом симфонијом Густава Малера. У том тренутку, Фестивал Енеску као да је дотицао небо, а Мехта, музички Зевс, мирно је над-гледао како се током више од једног сата ствара чиста музичка есенција.

Тамо где се програм ипак мало одмицао од класике прошлих векова, од барока до романтизма – били су или они из серије Енеску и његови савременици или наступи попут Tonkünstler оркестра када су певач „високог гласа“ Ијан Бостриџ и мецосопран Анђелика Киршлагер изводили дела Бритна, Курта Вајла и Грубера; или пак концерт ансамбла Румунски дувачи који су свирали Копланда, Стравинског и Хиндемита – дакле класике XX века.

Зрно личне соли

Ако се упореди са претходним едицијама Фестивала Енеску, овог пута музика 21. века и савремено стваралаштво уопште, нису били гетоизирани у првој недељи фестивала, већ су савремена дела била расута целом дужином манифестације. Највећи део програма 21. век – Енеску и његови савременици донели су домаћи ансамбли: Профил, Хиперион, квартет Флорилегијум, Музика Нова. Они су, поред иностраних, изводили дела Дана Дедијуа, Влада Улпијуа, Микаеле Возганијан, Миријам Марбе, Сорина Лерескуа и, уз многе друге и једног највећих живих румунских композитора, Октавијана Немескуа.

У ову групу концерата спада и наступ шведског Камерног ансамбла Н који је у програм укључио и два румунска композиторска имена. Дела Кармен Карнечи и Дојне Ротару имале су „зрно личне соли“, али оно што је свима било заједничко јесте беспрекорно из-вођење ансамбла. Изгледали су као да су ту случајно, а заправо је све било намерно. Намерно а надахнуто звучао је концерт трија Контраст у коме свирају сасвим изузетни флаутиста Јонуц Богдан Штефанеску, пијаниста Сорин Петреску и перкусиониста Дору Роман.

Укупно, ових дана нико из препуних дворана није зажалио што је био у сали а не на септембарском сунцу.

Овај извештај дотакао је тек један мањи део догађаја са Фестивала Енеску, фестивала који прати мистерија финансијске снаге којом располаже. Јер музичка гозба је била огромна, а после толико музике човек осећа разне последице. Једна од њих је да размишља о којечему. На пример, о цвећари. Најближа цвећара у мом комшилуку добила је ново рухо. Одједном је постала фенси.

Црни тапети, црне фотеље, „сребро“. Нови дизајн простора је допуњен и посебним стил-ским украсом: књигама. Књиге, пресељене са библиотечких полица на оне цвећарске, почињу да глуме саме себе. Некад је цвеће било украс, а књиге садржај, а сада као да су улоге промењене па су књиге ту да буду украс хибридним ружама без мириса које су постале „суштина“.

Да ли је тако и са музиком? Да ли и она постаје помало украс, кулиса самој себи?

Или је то размишљање последица превелике количине музичке раскоши?