Тајне у пет килограма

ТЕМА ДАНА
Биo је то необичaн скуп на петом спрату вашингтонског Центра "Вудроу Вилсон" 7. децембра ове године: око седамдесет времешних обавештајних агената, дипломата, универзитетских професора и понеки новинар – претежно мушкарци – окупљени око те данас тајанствене теме: Југославија.
Скуп су сазвали владин Национални обавештајни савет и Центар "Вудроу Вилсон" да би се дискутовало о "Националним обавештајним проценама" (National Intelligence Estimates – NIE) америчке обавештајне заједнице о томе шта ће се дешавати у Југославији и са њом од новембра 1948. до октобра 1990. Професионални обавештајци користе појам "процене" за нагађања заснована на знању и искуству.

Тридесет четири оригиналне процене, дуго класификоване као "поверљиве", објављене су у вези са овом конференцијом која се звала "Од `националног комунизма` до националне пропасти/Радови Америчке обавештајне заједнице на проценама Југославије од 1948 до 1990". Тајне подељене учесницима тежиле су укупно пет килограма.

Неки су на конференцији чули изненађујућа открића: испоставило се да је оно што је тако дуго чувано као тобоже свето писмо заправо скуп прилично баналних, а понекад и очигледних констатација о југословенским пределима. Један од учесника је рекао да се подаци из процена "поклапају са већим делом академске литературе", што значи да се нису заснивале на тајним изворима.

Супротно општем утиску да су NIE извештаји били врхунац рада обавештајне заједнице, какву су слику годинама неговали појединци из саме Централне обавештајне агенције, стручњаци у пракси умањивали су ефекат њиховог рада. Денис Бенет, пензионисани аналитичар ЦИА са добрим смислом за хумор, прокоментарисао је: "Човек би помислио да би неки од креатора политике сео за сто и рекао `Морам да донесем политичку одлуку, где је тај проклети NIE?` То се није догађало". Неки други су указивали на чињеницу да презаузети креатори политике високог ранга просто нису могли да "прогутају" ове обавештајне процене, понекад расуте на 27 страница.

Један од учесника је приметио да му "недостаје Југославија" и да му је та творевина одговарала. Још најмање четворо учесника рекло је да дели његово мишљење.

NIE извештаје о Југославији хвалила је већина присутних због њихове уравнотежености и проницљивости, мада су неки стручњаци попут Сузан Вудворд изокола оспоравали њихову стварну вредност; енглески новинар Миша Глени жалио се да у њима није посвећена пажња неким догађајима из тог доба, а бивши немачки дипломата Герт Хенрих Ахренс помешао је похвале са личном проценом да он боље познаје Југославију од било ког америчког аналитичара. Рос Џонсон са Хуверовог института прокоментарисао је: "Ове процене добијају високу оцену за опис и анализу и за прогнозирање онога што је деловало као могуће". А онда је наставио: "На пример, у процени из 1971. наводи се да су шансе да Југославија остане целовита после Тита тек незнатно веће од 50 одсто. То и нису неки изгледи, што говори да је већу пажњу требало посветити питању "а шта онда?". Једна од процена о којој се највише разговарало на овом скупу била је NIE 15 (34. у низу објављених) од 18. октобра 1990. Садржала је низ "кључних оцена" од којих је прва била: "Стара југословенска федерација приближава се крају јер нема више резервоара политичке воље која држи Југославију на окупу. У року од годину дана федерални систем неће више постојати". Суштина NIE 15 објављена је 41 дан касније у "Њујорк тајмсу" под насловом "Назире се скори распад Југославије – документ ЦИА предвиђа догађања за 18 месеци уз могућност грађанског рата". То је у Европи представљало сензацију, али не и у Сједињеним Државама, које су биле преокупиране распадом Совјетског Савеза и поновним уједињењем Немачке. Упечатљиво је да је то једини NIE чији су основни закључци доспели у јавност. У додатку документима из Центра "Вудроу Вилсон" наводи се да је NIE 15 очигледно "процурио" у "Њујорк тајмс". Mеђутим, новинар (ја) који је присуствовао конференцији у Центру "Вудро Вилсон" тврдио је да то није тачно, да никада до тада није видео тај

Међу осталим учесницима били су Миле Бјелајац са Института за новију историју из Београда, Љубодраг Димић и Радина Вучетић са Београдског универзитета; Твртко Јаковина, са Загребачког универзитета; Светозар Рајак, са Лондонског економског факултета; Душан Рељић, са Института за међународна и безбедносна питања у Берлину, и Рудолф Ризман са Универзитета у Љубљани.

Занимљив податак се успут чуо од Ане Лаљај са Албанске академије наука, која је истакла да је један NIE посветио пажњу косовском питању још 1952. (Број 42-1). У то време Југославија је организовала групе косметских Албанаца да подрију режим Енвера Хоџе.

Али звезда овог скупа био је Лоренс Иглбергер, бивши државни секретар и човек са великим искуством у Југославији, где је почео као млађи економски службеник да би на крају постао амбасадор. Увесељавао је оседеле шпијуне и стручњаке анегдотама из бројних мандата у Југославији. Како је научио музичаре по ресторанима да почну да свирају "Тамо далеко" када његово друштво улази, чиме је зарадио укор Министарства спољних послова; како је Џорџ Ф. Кенан упутио демарш председнику Титу тражећи од њега да не дозволи да се на Конференцији несврстаних 1961. критикује америчка проба атомске бомбе да би се на крају Југославија придружила осуди америчког теста. Кенан је био толико бесан, испричао је Иглбергер, да је од тада у свакој депеши коју је слао Вашингтон предлагао укидање америчке помоћи Југославији. Иглбергер је рекао и да је сасвим лоше проценио Слободана Милошевића, кога је срео на почетку његове каријере у банкарству и привреди, видевши у њему младог руководиоца који обећава. "Да сам знао за вишеструка самоубиства у Милошевићевој породици, можда бих га другачије проценио." Наставио је гласно да размишља да ли би било боље да је одобрио атентат на Милошевића. "Помислите на животе који би били поштеђени... крв која не била проливена....".

Покушавајући да повеже овако опсежна размишљања са мозгањем обавештајних стручњака, Иглбергер је застао и рекао: "Видите, кад је у питању обавештајни рад важно је познавати особе којима се бавите".

У ствари, америчка обавештајна заједница јесте направила NIE о Милошевићу, 1994. Али то је друга прича.

Бивши дугогодишњи дописник ,,Њујорк тајмса" из Београда