Како је ЦИА предвидела распад Југославије

ТЕМА ДАНА
"Југославија ће за годину дана престати да функционише као федерална држава и вероватно ће се распасти за две године. Економске реформе неће одложити распад", писало је октобра 1990. у извештају који су за власт у Вашингтону направиле америчке обавештајне службе, међу њима и ЦИА. Међутим, администрација Џорџа Буша старијег је ту обавештајну процену одбацила као "претерану" и наставила да подржава јединство земље. То није било једино крупно разилажење власти и обавештајаца у вези с Југославијом, сазнајемо ових дана, пошто је са многих докумената о периоду од 1947. до 1990. скинута ознака тајности. Тако је амерички отправник послова у Београду годину дана пре сукоба Тита и Стаљина најавио ту могућност у депеши Стејт департменту. "Глупост", написао је великим словима преко поруке из 1947. тадашњи подсекретар Стејт департмента Дин Ачесон. Ипак, и обавештајци су правили велике грешке. Амерички шпијуни су 1990. проценили да ће Албанци на Косову почети "дуготрајан оружани устанак", а нису предвидели тада много реалнији сукоб Срба и Хрвата.

"Широки рат међу републикама није вероватан. Осим на Косову, током наредне две године на које се односи ова процена, неће бити организованог ратовања проистеклог из хроничних сукоба", написали су тада, додајући да су шансе да Србија искористи војну силу веома мале. "Ако изузмемо такве очигледне промашаје, интерпретација података и предвиђање трендова били су углавном исправни", каже Миша Глени, британски новинар и историчар.

-----------------------------------------------------------

Косово – југословенска поља смрти

(Из обавештајне процене НИЕ 15-90, 18. октобар 1990.)
Албанско-српско непријатељство вуче корене из историјског периода под отоманским Турцима, када је велики број Албанаца изабрао ислам, ширећи свој утицај у царству које је често вршило репресију над хришћанским српским поданицима. Албански одметници су 1915. пљачкали Србе који су се повлачили. Италијани и Немци су 1941. у Албанцима нашли добровољне савезнике. Поједине наоружане албанске антикомунистичке јединице остале су нетакнуте до 1948. Те године Тито је дао свом шефу безбедности Александру Ранковићу (Србину) одрешене руке да покрене кампању против албанских герилаца која се очигледно издвајала по окрутности чак и у балканским аналима (једва поменута епизода у југословенским уџбеницима историје). Три пута од тада, 1968, 1981. и 1989–1990, јединице редовне армије слате су да угуше насиље између две заједнице.

Албанска популација на Косову драматично се увећала после Другог светског рата. Уз највећу стопу наталитета у земљи и егзодусом Срба и Црногораца, албанско становништво на Косову се увећало са 65 процената по попису 1971. на 77 одсто, колико их је било последње године пописа 1981. Верује се да их је данас близу или можда преко 90 процената. Срби тврде да су Албанци систематски протеривали Србе и Црногорце из покрајине, наводећи разне терористичке акције. Докази за то  су спорадични. Срби такође тврде да постоји завера Албанаца да се Југославија распарча тако што би се Косово припојило Албанији, то називају издајом и тврде да имају право и дужност да је спрече. Међутим, још нису представљени никакви поуздани докази о издајничкој завери овакве природе.

Ранији покушаји Београда да кооптирају албанске лидере показали су се као успешни само краткорочно; ове локалне представнике људи би брзо почели да посматрају као марионете. Данас не постоји ниједно албанско руководство на страни Београда које ужива поверење. (Фуснота: Један високи словеначки званичник опрезно је изнео коментар америчком званичнику који је био у посети: "Све ове године требало је да запошљавамо Албанце уместо да тражимо издајнике.") Упркос масовном присуству српске полиције и строгим судским процесима према сваком Албанцу који се јавно залаже за аутономију, развила се једна "алтернативна" албанска политичка организација која делује све дефинисаније. Сумњамо да постоји више тајне политичке активности него што је нама познато.

Српска репресија на Косову последњих месеци стално расте. Посебно су тешко погођене мале приватне албанске радње: оне који су власници затворили у оквиру генералног штрајка у знак протеста због српског угњетавања српска полиција је запечатила и сада им не дозвољава да их поново отворе. Демократски савез Косова – највећа партија у покрајини – наглашава ненасиље као свој кредо, али све чешће истиче да ће, уколико Србија не прекине са репресијом, бити немогуће да задржи тај принцип. У међувремену, одлука да се Косово прогласи за републику у оквиру Југославије и да се објави устав, донета на тајном састанку распуштене скупштине Косова 7. септембра, представљала је директан изазов Србима и довела је међунационалну напетост до можда преломне тачке.

-----------------------------------------------------------

Тешке одлуке за Србију

Кључно питање за Србију је "судбина" Срба који живе изван граница Србије. Ово питање има највећи психолошки значај за Србе, али ниједно руководство у Београду не може лако да прихвати одговорност за цепање јединства српског народа, због којег су Срби, како сматрају, водили - и добили - четири крвава рата у овом веку. Конфедерацију као компромис Срби би такође схватили као фрагментацију српског народа и "губитак" српског народног јединства.

Србија би чак могла и да одбије да разговара. Тиме би на себе навукла одговорност да је убрзала распад  државе. Међутим, у таквим разговорима алтернативе Србије су исто тако непријатне: претње да ће по потреби употребити силу да би је сачувала рецепт су за грађански рат са неизвесним изгледима за "победу"; да се определи за сецесију саме Србије, закључујући да ће боље заступати интересе Србије као суверена држава него као ослабљени ентитет у лабавој конфедерацији; или да  пристане на лабаву конфедерацију какву су тражиле Словенија и Хрватска.

Укратко, чини се да Србија може да "спасе" јединство српског народа само уз ризик грађанског рата. Чак и да Србија изађе као "победник" била би међународно дискредитована, банкротирана, остављена да намеће своју вољу бројнијим непријатељским народима и изолована кад су у питању проблеми са Косовом и Македонијом.

-----------------------------------------------------------

Мало вероватан исход

Шансе да Југославија некако опстане веома су мале. Ако се тај мало вероватан сценарио ипак оствари, ево како би изгледао.

Сећања на крвави међусобни грађански рат током Другог светског рата и страх од новог разорног сукоба утицали би на два најбројнија јужнословенска народа – Србе и Хрвате – да остваре неку врсту политичког прилагођавања. Компромис за очување Југославије подразумевао би следеће:

Основни принципи:

– Нема промена постојећих републичких граница.

– Нема промена постојећег међународног статуса Југославије.

– Узајамно признавање суверености сваке републике.

Конфедералне институције:

– Једно министарство спољних послова за које би се бирали дипломатски представници, са једним местом у Уједињеним нацијама и другим међународним телима.

– Централна војна организација са заједничким генералштабом, одговорна за планирање, обавештајни рад, обуку, набавке у мирнодопским условима, и са контролом над свим оружаним снагама, али само у ратним условима.

– Централна банка, која утврђује макроекономску политику, издаје заједничку валуту, одређује заједничку курсну стопу, и централна царинска управа која примењује заједнички царински режим.

Овлашћења република:

– Право вета на одлуке конфедералне власти.

– Контрола унутрашње безбедности, укључујући гарантовање права мањина.

– Оперативна контрола над неким или свим војним јединицама, стационираним на територији те републике (уз могући изузетак јединица морнарице и ваздухопловства).

– Прикупљање пореза и расподела средстава у складу са међусобно договореним конфедералним обавезама.

Једино Срби могу да отворе врата конфедералне Југославији, а лидер Србије Слободан Милошевић држи кључ. Неки посматрачи осећају да је он изложеним притисцима да то покуша. Ако то не буде урадио, даће моћ својим противницима да могу да га смене. Потенцијалне последице неуспелог компромиса биле би у овом погледу сувише велике да би народи и лидери Југославије одустали од сваког покушаја да нађу компромис.

-----------------------------------------------------------

Посредан утицај СССР-а

Совјетски Савез имаће само посредан утицај на исход у Југославији – на пример, кроз мултилатерални форум. Његова географска одвојеност, његово одустајање од хегемоније у Источној Европи и његова унутрашња преокупираност  центрифугалним тенденцијама сличним онима у Југославији, створиће од њега посматрача, а не учесника у југословенским догађањима. У најбољем случају, Москва ће желети да се укључи у европске напоре, вероватно у оквиру ОЕБС-а, да би решавала проблем унутрашњег насиља.

Слабљење централне власти у Београду пробудило би иредентистичка осећања међу неким од југословенских суседа. Поједини од њих полажу засад неактивно, али снажно, право на суседне територије и становништво. Од тога је интересовање Тиране за Косово најмање изражено, али најјаче. Посткомунистичка Албанија постала би скоро неодољиво привлачна за косовске Албанце. У међувремену, већ гласно изражено право Бугарске на део македонске територије постаће још снажније. То су проблеми Србије; Хрватској и Словенији они дају предност у решавању разних захтева и противзахтева у односима са Србима. И они имају сопствене пограничне проблеме, али они нису ни приближни по величини и хитности решавања овима које има Србија.

Српска националистичка влада у Београду, ослобођена ограничења која су дотад наметале хрватска и словеначка страна, биће жестоке у одбрани својих интереса на југу. При том ће Србија по традицији гледати на север и исток, тражећи разумевање и подршку. Румунија, традиционални савезник Србије у балканским надметањима, неће постати претња за Србију. Бугарска ће у најбољем случају задржати свој традиционално уздржан став, а претња ће постати само ако не буде могла да реши македонску ситуацију на задовољавајући начин. Позиција Русије зависиће од тога како постхладноратовска Москва буде схватила приоритетне безбедносне аранжмане на Балкану. Укратко, источни и западни делови измењене Југославије мораће, сваки у различитом контексту, да се помире са архитектуром Европе после хладног рата.