Судбинска тераса на Врачару

Волео сам фудбал, био сам голман, али сам често имао повреде. Био сам у гипсу пар пута по шест месеци, била је то ломљава кукова и чуда, али тако сам открио сликарство и прве цртеже правио на гипсу у дечјој болници, као и после скидања гипса, на рехабилитацији у Ловрану и Рисну, каже сликар Милан Циле Маринковић, чија изложба је ових дана отворена у кући краља Петра.

Често истичући да је боравак у болници био пресудан за његово животно опредељење, Маринковић тврди да је тамо заволео људе и да је тако човек заувек остао његова главна тема, због чега је његово сликарство неповратно фигуративно.

Бављење спортом форсирао је његов отац, Марко Маринковић, иначе поштански службеник, који је њега и брата стално водио у шуму на Звездари будући да су близу живели.

– Одрастао сам на Северном булевару, између Звездаре и Новог гробља. Заправо, то насеље се онда звало Булбулдер и представљало је периферију, а данас се зове Северни булевар и сматра се ширим центром града. Било је прилично несређено, али за нас децу је било добро јер је постојало једно брдо, којег данас више нема, а које је нама било занимљиво када би пао снег – прича Циле Маринковић о свом детињству које је проводио са братом близанцем Милошем у Булбулдеру.

Рођен је 25. јануара 1947. године, двадесет пет минута пре Милоша.

– Моји родитељи су ме добили после двадесет година брака, па када би отац долазио у школу клинци су ми говорили: „Дошао ти је деда“ – сећа се Циле Маринковић, напомињући да је његов отац рођен 1906. године, а мајка 1912.

Мајка Меланија Черевицки била је домаћица, Сремица, Украјинка пореклом, најстарија од седам сестара. Према Цилетовим речима, била је „енергична, заповедна, строга и добра“. Волела је дружење, добро је кувала („Свашта је правила“, сећа се Циле) и у свему га је подржавала. Умрла је исте године (1986) када се родила његова кћерка Даница. Отац је преминуо раније, 1981.

Прве часове сликања Циле Маринковић је имао у атељеу Моме Мирчића, још 1957. године. Одлазио је, сећа се, у његов атеље који се налазио у згради на Тргу републике, на спрату, док су доле били атељеи Боже Продановића, Мила Димитријевића и других. Тада је настала његова прва уљана слика „Потонули град“, прилично великих димензија, која је у међувремену нестала.

Каријера Цилета Маринковића практично је почела још за време његових студентских дана. Прве две године студија провео је у класи професора Мирјане Коке Михаћ, трећу годину је завршио у класи професора Младена Србиновића, а од четврте године је прешао у класу Љубице Цуце Сокић, која је подржавала његов аутентични ликовни израз.

– Ја сам био у класи са двоје људи који су врло ретко долазили, па сам практично био сам. Цуца је била доста толерантна, никад није нешто забрањивала, нити се противила неким темама, јер у то време ја сам правио поп-артистичке слике, пошто сам много волео поп-артисте. Она би све илустровала причама, а њене приче су биле везане за боје, тако да је са њом било јако занимљиво. То је било време кад је свака класа личила на свог професора. Када је била на промоцији моје монографије у галерији Прогрес, написала је, као свој утисак, назив једне моје слике „Хало, хало Циле“ – присећа се данас Циле Маринковић.

Увек се осећао добро прихваћеним зато што је осећао припадност генерацији, друштву са којим се дружио. Добро су функционисали заједно. Реч је о авангардној генерацији из 1968. године, која је била окренута више Америци и имала „амерички сан“. За време јунских студентских демонстрација 1968. године одлазио је на Ликовну академију и на Филозофски факултет и посматрао младе људе који су, као и он, веровали да ће променити свет. Та „живописна маса која кипи од немира и покрета“ била му је ликовно веома занимљива.

Још на самом почетку се издвојио као занимљива, ексцентрична и особена појава у нашем ликовном и јавном животу. Неки су га одмах подржали, попут Ђорђа Кадијевића и Пеђе Милосављевића.

Циле Маринковић се сећа како је једног јутра у Ровињу, у који је почео редовно да одлази 1964. године, чуо Мићу Поповића како каже да је добио две слике за Октобарски салон и да су фантастичне, а да је сликар непознат.

– Биле су то моје слике – каже Циле који је тада био студент и тако још тада први пут учествовао на Октобарском салону (1971) са сликама „Брижит“ и „Пролазнице“.

Ровињ има посебно место у његовом животу. Пре рата на простору бивше Југославије, ту је пуно тога насликаo и излагао, и тек ове године га је посетио после много, много година.

– Сад кад смо долазили из Париза, са сликама, били смо гости прво у Порторожу, па смо свратили на један дан и у Ровињ. И чим смо тамо ушли, одмах сам видео да је потпуно све исто, ништа се није променило – каже Циле.

Пошто је пуно тога насликао у Ровињу, размишља да једном оде у то место на месец дана и да фотографише све те мурале и друге радове.

– Годинама смо одлазили у Ровињ, а после када је та веза прекинута и када смо живели у Паризу, пронашли смо недалеко од Марсеља идентично место са позицијом Ровиња, са фонтаном, поштом, описом за туризам. Место се зове Санари. Сваког лета, када би кћерка завршила школску годину, ми бисмо ишли у тај Санари који нам је био замена за Ровињ – каже Циле Маринковић.

У Париз је први пут стигао 1977. године захваљујући стипендији „Моша Пијаде“. Имао је своје тачке где треба отићи, шта треба видети, где је ко живео...

– Кад стигнем у Париз, одмах бих ишао на педесет места, а касније сам схватио да сваки дан треба видети нешто од онога што желим да видим и да је најдрагоценије оно што се открије успут. Париз сам најбоље упознао ходајући. Одлазио сам на бувљак, у Версај, у неке улице где су живели неки значајни људи, где је долазио Оскар Вајлд… Било ми је све то јако филмично. Правио неке белешке, писао песме, то је било невероватно време... Имам и сад неких својих расположења која ме потпуно враћају у то време. Кад стигнем у Париз, потпуно сам озарен као кад сам дошао први пут – каже Циле.

Кад је реч о Београду, кључну улогу је, каже, одиграла његова тераса на Врачару, на којој је насликао многа своја дела и на којој је много волео да приређује дружења. Тако се једног дана, на једном од многобројних дружења, на тераси нашла и његова данашња супруга Зорица Беба Крупеж.

– Такву особу и такво лице сам и раније сликао, тако да сам, кад сам видео Бебу на мојој тераси, само рекао: „Ја ову особу знам“ – каже Циле Маринковић који тврди да се може рећи да је и после сликао Бебу, мада није портретиста и мада увек слика неодређена лица, па су све те жене у некој својој композицији коју је тешко дефинисати.

Данас је врачарска тераса реновирана, односно зазидана и од ње је направљен Цилетов атеље, али сликар тврди да и данас тај простор има исту енергију.
 

Беба и Циле Маринковић су врло брзо почели да живе заједно. Већ после пар месеци она се преселила код њега и ту и остала. Мада је по професији дипломирани економиста, Беба је одувек имала велико поштовање за уметнички рад, а пошто је Циле такав човек да му је потребна та врста практичне подршке, она је врло брзо преузела многе обавезе које би њега иначе одвлачиле од стваралаштва.

Деведесетих година када је и за Бебин посао било јако тешко остати овде, а за његов поготово, отишли су у Париз, 1993, где и данас живе. Заправо, према Цилетовим речима, готово сваког месеца живе петнаест дана овде, петнаест дана тамо.

– Можда у августу будемо дуже у Паризу, јер је Париз тада најлепши. Празан је, нема гужве, лепи широки булевари и авеније нису загушени, нема буке и сирена као свакодневно током године – додаје Циле.

У Паризу имају фин простор Министарства за културу Француске и тога се вероватно никада неће одрећи. Париз одговара Цилетовом темпераменту, потребни су му париски музеји и галерије.

– Овде живимо на осмом спрату, а у Паризу на осамнаестом. Кад дођем тамо, видим то чисто париско небо и Париз као на длану – објашњава Циле.

Не желе, међутим, да се одрекну ни Београда. Долазе овде да организују Цилетове изложбе, попут оне ретроспективне 2006. године или ове сада у кући краља Петра која је резултат њихове породичне радионице. Циле је аутор, Беба организатор, а кћерка Даница, графички дизајнер, која се школовала у Паризу и Лондону, аутор је поставке. Заправо, радећи визуелни идентитет изложбе, Даница је настојала да унесе „фреш“, модернији израз, да освежи целу поставку и постави је на модерне технологије, уз рад на дизајну и логотипу.

Планирају да отворе породични студио под именом „Циле“. Супруга Беба се у Паризу углавном представља као „мадам Циле“, јер тако избегне дугу процедуру објашњавања ко је и кога представља. Кад каже „мадам Циле“ сви одмах знају ко је и зашто зове.

Од 1966. године Циле Маринковић је имао више од стотину самосталних изложби и учествовао је на више од 250 заједничких у многим земљама широм света. Добитник је већег броја награда и признања како у земљи тако и у иностранству (Златна палета УЛУС-а, Специјална награда жирија Осмог интернационалног фестивала уметности у Cagnes-sur-mer-у у Француској, Велика награда жирија јесење изложбе УЛУС-а, Октобарска награда града Београда...). Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) и Удружења La Maison des artistes у Паризу.

– Себе сматрам добрим сликаром и, мада је било успона и падова, задовољан сам оним што сам урадио – каже Циле Маринковић. – Доста смо пропутовали по свету. Једно време живели смо и у Њујорку. Тада је било приче и да се остане тамо. Париз има своје кризе, а Њујорк је отворенији, има неку брзину, врло брзо можеш да се покажеш, док је Европа једна успорена средина. Ипак, Америка је далеко.