Морисон, права прича

Париз је увек у знаку непредвидивог, необичног, изазовног. Париски књижари кажу: „Велико је задовољство кад управо ви откријете неки наслов.“ У добром књижару зато почива прави археолог док сваке године копа по мноштву нових књига не би ли пронашао књижевно благо.

Ипак, по признању извесних међу њима, француски аутори неретко користе исте теме и исте књижевне поступке, па су приморани да се окрећу иностраним писцима. Међутим, догоди се и да се понешто вредно у том броју провуче и незапажено. Нарочито код великих издавача.

Књижари сматрају да је њихова улога да „спасу” оно што вреди и себи дају за право да примене све како би читаоцима открили нове литерарне обале. Излози су маштовити, рекламни натписи још и више, полице и пултови неодољиви. Али за њих непосредан контакт остаје најбоље оружје: „Ако вам се нека књига заиста допада, док причате о њој, очи ће вам се зацаклити.“

Бити добар књижар у Француској није ништа мање важно него бити добар издавач. Уз све, потребан је и психолошки таленат, јер узалуд можете неком препоручивати књигу за коју осећате да му не „лежи“. Ту је и „предност“ у односу на медијску, често, лажну пропаганду. А и спрам критичара који живе у тренутку – препоруче нешто и одмах иду даље. Књижари имају времена да једну књигу „гладе“ колико год желе.

Данас је у Паризу јапански писац Харуки Мураками сам себи препорука. Једна од његових нових књига Сан већ је освојила читаоце. Млада, удата Јапанка има врло предвидив живот: пре подне иде у куповину и бави се домаћинством, по подне плива у базену. Али, кад у кући сви заспе, она наспе чашу коњака, поједе мало чоколаде и чита Ану Карењину. Тек тада, уз Толстоја, проналази своје задовољство. И тако седамнаест ноћи…

Ванеса Шнајдер и њена Завера девица читаоце тек треба да освоје. Експлозија трудноћа међу девојчицама од четрнаест година у једној америчкој гимназији може да привуче и тинејџере и родитеље. Јер, све је занимљиво док је у тајности, али, кад се разоткрије, ништа неће бити како су девице замислиле…

Још изазовнији је Пјер Пеар и његова књига Република коферчића о корупцији у највишим француским круговима. У средишту је Доминик де Вилпен, бивши премијер и министар иностраних послова, оптужен да је од афричких поглавица годинама добијао милионски мито. Није случајно што се ова књига појављује баш у тренутку кад у Француској почиње председничка кампања. На то се управо надовезао и адвокат „Елизеа” Робер Буржи, до сада у сенци, некада близак Вилпену и Жаку Шираку, данас Саркозију, тврдећи да је између 1995. и 2005. он лично двојици високих политичара у „коферчићима” доносио доларе.

Џим Морисон имао је 27 година кад је пронађен мртав у свом париском стану. Неколико месеци раније, 1971. године, бивши секс симбол, оптужен је у Америци за „недолично понашање”, због чега се и склонио у Париз.

Зато се на ову тужну годишњицу у његову част ређају концерти, албуми и књиге који је обележавају. Можда је најзанимљивија она новинара Жана Ноела Оргуза Дорси – права прича у којој аутор тврди да је последње часове провео поред певача, који није умро у кади свог стана већ у тоалету ноћног клуба.

Зашто париска полиција није својевремено дозволила аутопсију, проглашавајући за узрок смрти срчани удар, остаће вероватно тајна. Извесни су сумњали на предозираност дрогом, други на заверу ЦИА која уклања генијалне умове контракултуре, а неки су чак били уверени и да је певач драматизовао сопствену смрт и да је заправо жив.

Било како било, његов гроб на чувеном париском Пер Лашезу од тада походе читаве хорде љубитеља.

Ту су и фестивали свих врста: Горан Бреговић у Зимском циркусу, литерарни концерти, често у црквама, футуристички перформанси, снови у сликама Ерика Билала, вуду балови, барокни и симфонијски ансамбли, хорови, џез у Ла Вилету, Штраусова Саломе у Опери, Бетовенова Missa solemnis у извођењу лондонског симфонијског оркестра, Малер под палицом Зубина Мехте, Ин Парис, позоришни комад руског сликара сценографа Дмитрија Кримова, према новели Ивана Буњина, с Баришњиковом у једној од улога, Софи Марсо у тексту Игмара Бергмана, Доминик Блан у Болу Маргерит Дирас, Гран Пале претворен у огроман студио за игру где може да се види све од фламенка и салсе до хип-хопа, електро и афричког плеса, у Зениту Пинк Флојд, у театру Шатле аргентинска музичка комедија Тангуера...

Париз спаја и наизглед неспојиво: у галерији Руска чајџиница у најстаријем париском кварту Ле Мареу Мандала сплиће клишее Јапанца Шунсуке Оноа с линијама Руса Дмитрија Соколенка, а у Ноћи Шамана фински музичар у шуми Фонтенбло свира уз корејски оркестар.

И на крају један мали „bijou“ на Тргу Клиши. Накит дизајнерке Марине Шотард Miss Sugar Cane чист је гламур, машта и „ретро“ у једном – у духу Мерлин Монро из филма Неки то воле вруће.