Да ли је Битеф Евровизија

Одговор на питање из наслова потражили смо међу гостима овогодишњег Битефа, који су на округлом столу 45. Битефа и „Политике“ покушали да размене искуства о горућим питањима театарских пракси у својим срединама.

Учествовали су Ања Суша и Јован Ћирилов, селектори Битефа, Барбара Сутоф, продуценткиња „Види” театра из Лозане (Швајцарска), Јан Госенс, уметнички директор Краљевског фламанског позоришта из Брисела (Белгија), Аља Предан, театролошкиња (Словенија), Никола Јорданов, уметнички директор Интернационалног позоришног фестивала у Варни, Бугарска, Пјотр Олкуш, уредник позоришног часописа „Дијалога” из Варшаве (Пољска), Марија Караклајић, драмски писац, и Весна Рогановић, уредница „Политикиног“ културног додатка.

ПОЛИТИКА: Колико се Битеф променио? Ања Суша и Јован Ћирилов осмислили су нови концепт којим се овај фестивал изразито интернационалног печата једним делом регионализује. Неки мисле да то угрожава квалитет Битефа, са друге стране, та регионализација није присутна само на Битефу. У последње време комуникација, било да је позоришна, књижевна, ликовна, иде у два смера: ка Европи, и ка суседним земљама... Шта то значи за позоришни живот у Европи, региону, Београду, чије је авангардне сцене Битеф симбол 45 година?

Ања Суша: Ове године смо први пут покушали да фестивал не регионализујемо већ интернационализујемо, у два правца. Са једне стране, да наставимо континуирано да информишемо домаћу позоришну јавност о свему што је битно у европском позоришту, што смо и урадили, доводећи нека од највећих имена савременог театра попут Хајнера Гебелса, Франка Кастрофа, Јана Фабра, Алена Платела...

Истовремено смо сматрали да се на простору бивше Југославије појавила нова, значајна генерација, претежно млађих уметника, врло добро информисаних, врло свесних интернационалних позоришних координата у којима се одлично оријентишу, а истовремено имају да понуде нешто што је потпуно њихово, аутентично, што долази одавде.

То је било веома занимљиво и страним програматорима, који су захваљујући таквој одлуци у великом броју ове године присутни на фестивалу, што најбоље показује да та концепција има смисла. Одавно не постоји, бар када је о култури и позоришту реч, концепт који дефинишем као евровизијски концепт – значи, да се одређене представе могу подвести под боје само једне заставе и да сад можемо да кажемо: ова представа долази из Немачке, ова из Француске, Италије итд. Мислим да то има везе са нашим менталним мапама које се нису промениле. Људи овде нису у довољној мери свесни тога да европско позориште не функционише у националним координатама, пре свега из финансијских разлога. Рекла бих да је то резултат свеприсутности тржишне економије у нашим животима.

Испоставило се да, иако код нас одређени културни кругови мисле да знају довољно о представама које нам долазе са простора бивше Југославије, заправо не знају скоро ништа. И да су то биле нове информације, како за странце, тако и за локалну позоришну заједницу, чиме је, мислим, Битеф обавио двоструку мисију. Осим претпоставки – то је наше, ми све о томе знамо, шта ће нам то све на Битефу, чак је постојала врло груба оптужба да увођењем регионалне селекције на известан начин провинцијализујемо фестивал, коју сада не бих превише коментарисала, осим што бих рекла да је та сама изјава у ствари најбољи доказ провинцијалног духа, много више него сама фестивалска селекција.

Напротив, ми смо у ствари још више интернационализовали фестивал, јер смо из тог положаја у који смо били сатерани политичким приликама, па и очекивањима наше културне средине, хтели да на овогодишњем фестивалу локалне позоришне праксе равноправно комуницирају са интернационалним, јер тако функционишу сви велики међународни фестивали.

ПОЛИТИКА: Да ли је тај концепт неки вид субверзије? Какви видови промена постоје на сценама других земаља? Да ли се осећа да је ово нови позоришни тренутак у Европи 21. века у коме се мењају границе, Европа постаје целина, а опет, регионализује се. Више се не говори о постојању националних оквира, већ се праве регионални „кругови“ - говори се о медитеранском, балканском, југоисточном итд.

Барбара Сутоф: Битефу ваља дати ново лице, јер сте иначе у једном мору фестивала који су сви исти. Ваља отворити ум и видети шта се збива у комшилуку. И ми чинимо исто. Гледамо шта се дешава у Француској, Немачкој. У Швајцарској имамо четири културе, као бивша Југославија ви сте имали седам култура. Морате бити заинтересовани за другог. То је шанса да се отворите, не само да знате шта се дешава у Њујорку, већ да знате шта се дешава и међу младим генерацијама ту близу. Није то политичко питање регионализације, већ је реч о томе да младим уметницима треба дати прилику да присуствују на међународном фестивалу. Ви информишете своју јавност, а уједно, што је такође веома важно, имате занимање међународних презентера, директора позоришта који траже нове таленте: овако ће их и наћи и дати им прилику. Доћи ће у Београд, видеће младе редитеље који долазе из других земаља из Бугарске, Словеније. Не говорим само о суседним земљама, ту има још ентитета. За мене је ово једно отварање. Треба да говоримо о уметницима, а не о границама.

Јован Ћирилов: За мене би идеално било, Ања то врло добро зна, направити један утопистички избор селекција у коме нико из иностранства не би знао те ауторе које смо открили негде у свету. Међутим, у овим нашим финансијским условима то је апсолутно немогуће, јер код нас ова средина и публика и даље очекује да је упознајемо са најбољим и најновијим представама из света. Сваки фестивал се мења, самим тим што се и свет мења, па се и ми не можемо укопати у нешто што смо раније радили. Чини ми се да је једно велико, битно освежење, то што смо дошли до региона у фокусу који, показало се, има изузетан ниво: уједно је далеко већи број иностраних гостију дошао на овај фестивал, имајући пре свега жељу да види представе из региона.

Све ове представе из региона, сем две, комбинација су аутора из различитих средина: чак, у случају „Оца на службеном путу“, ту је босански писац, хрватски редитељ, а ансамбл српски. Сви имају неку комбинацију. То се у свету све више и више дешава, па и овде на нашем фестивалу. Природна је потреба овога региона да се прави уметнички производи праве у том укрштању, због тога што једна средина нема довољно снага а осим тога што је реч о освежењу са једном другом школом. Дакле, продужићемо са представљањем региона, с тим да нећемо регионом само сматрати бившу Југославију већ, ако има добрих представа, Бугарску, Румунију, Мађарску...

Аља Предан: Истина је да живимо у време фестивализације целог света и да има фестивала у Европи и ван ње. Међутим, Битеф у том контексту јесте апсолутно изузетан. Стекао је бренд пре 45 година откривајући људе који су тада били млади, непознати, и нису били Боб Вилсон кога данас знамо. Него је Битеф њих створио и помагао им да стекну међународну репутацију. Тај бренд ретко који други фестивал у Европи или у свету има, и то, по мом мишљењу, јесте његов највећи капитал.

Ако Битеф настави сада само да функционише на нивоу информисања локалне заједнице о томе која су сада највећа имена у светском позоришту, мислим да је скренуо са свог иницијалног пута. Проверени је пут и не можеш да погрешиш ако сваке године позовеш Гебелса, Фабра, било кога од великих, јер то и тако и тако носи у себи своје значење, без обзира да ли је то добро, лоше, прошло или није. Позиција коју Битеф има даје могућност да искористи своје име, углед, капитал, да промовише младе људе, непознате људе, уметнике који не могу кроз друге вентиле да се промовишу, то је његова мисија. Овогодишњи Битефов „Регион у фокусу”, можда није најсрећнији термин, зато што се он самим тим именовањем изолује од нечег другог, а не треба.

Као члан жирија могу просто да вам кажем, ми о свим представама подједнако озбиљно разговарамо, ту се успоставио апсолутни баланс између једне и друге селекције. Мислим да је то ваш пут. Постоји фестивал који је такође стар, постоји 46 година, чак је старији од Битефа, „Борштниково сречање“, фестивал у Марибору, који је био конципиран као национални фестивал, ја сам га интернационализовала. Пошто тај фестивал нема бренд као Битеф, не могу на почетку да увучем велика имена, а покушавам да проналазим људе који су занимљиви, али су мање познати, из Европе. Ту је велика шанса за Битеф, јер сви ми уз то радимо и локалне „шоу-кејсове”, ради их Хрватска, али можда Словенија има доста велику и добру квалитетну продукцију да може да направи „шоу-кејс”, а можда неке друге средине и немају. Ви треба да идете тим путем. Морате да проширите регион, не само на просторе Југославије, Албаније, Бугарске, Румуније, југоисточне Европе, да искористите ту велику шансу.

ПОЛИТИКА: Да ли постоји и другачије виђење односа локално–интернационално?

Јан Госенс: Ја морам рећи да сам сагласан с овим. У увођењу ових промена Битеф поново показује прави пут не само овдашњем већ и западноевропским фестивалима. У целој западној Европи познати, такозвани међународни фестивали зашли су у ћорсокак: онај код мене у Бриселу, фестивали у Паризу, Амстердаму, Авињону, Бечу. Увек је свуда иста прича. Приказују се престижни међународни комади и чини вам се као да исте људе утрпају у авион и шаљу их по Европи, једног месеца слете у Беч, следећег у Париз, па у Брисел. Ако хоћете да знате шта је данас занимљиво за младу генерацију у Паризу или Бечу или Холандији, нећете ићи на фестивал.

Морате посетити нека друга места, у другим периодима. Нећете обилазити фестивале. И то јесте проблем, јер на тај начин фестивали просто себе чине застарелим, превазиђеним. Што би, рецимо, владе уопште настављале да их финансирају? То је реалан проблем. И веза између локалне и међународне сцене се изгубила.

Оно што Битеф сада чини, дакле улаже у локалне уметнике, у младу генерацију, није тек једна опција или ствар избора већ нужда. Јер, ко ће бити следећи Касторф, Јан Фабр...? Можда су управо негде овде. И то је оно што нам је потребно. Ево, да будем непријатан за тренутак. Јан Фабр је данас код нас непопуларан, он и не наступа, Касторф је најомраженији режисер у Берлину.

Нећу да кажем да не производе и даље занимљиве радове, али неопходна нам је нова генерација. Улагањем у следећу младу генерацију овде, давањем публици прилике да упозна ове младе уметнике а њима да се упознају са великим међународним идејама, улажете у будућност позоришта не само у локалном контексту, у региону, већ у Европи. Европа припада свима нама, не говорим сада о Балкану, Медитерану, западној Европи итд.

Сви радимо у једном европском контексту. Знам да је ова земља била прилично изолована у протекле две деценије, али то се мења, земља се отвара. И главна мисија, или једна од главних мисија у долазећим годинама за Битеф јесте управо да представи нову генерацију из Србије и региона, да их уведе у европски контекст. То ће бити добро и за њих и за Европу. А потом као Европљани, када говоримо о међународном нивоу треба да погледамо напоље. Јер, међународни елемент није више само у Европи већ у Африци, у Латинској Америци, Азији, Кини, Јужној Африци, у Бразилу, то се дешава и на економском плану, али и на културолошком

ПОЛИТИКА: Шта се дешава када ви у свом Краљевском позоришту представите афричко позориште, како јавност реагује?

Јан Госенс: Није увек лако. Радим и живим у Белгији: Осећам се Белгијанцем, али – ово вероватно не би требало да кажем, мада, с обзиром на то да сам далеко од Брисела могу рећи – понекад имам осећај да Фламанска постаје Србија западне Европе. Десничарски национализам и популизам су све истакнутији и све је више политичара који ће рећи да моје позориште, треба да буде искључиво сцена за фламанске уметнике, иако радимо у Бриселу, где је само 10 посто становништва фламанско, да, свеједно, треба њима да се обраћамо. Но, то су тек неки гласови, има их још много. Оно што се показало исправним јесте публика.

Радимо у великој инфраструктури, у једној великој згради, није је лако напунити, али данас то чинимо. Тридесет до 40 посто наше публике нису Фламанци, 30–40 посто наше публике долази из других заједница у Бриселу, а установљавање сарадње са уметницима из Конга, на пример, знајући да многи бриселски грађани јесу потекли из Конга, главни је начин да се изврши диверзификација и да се увећа наша публика. Те да се отворимо и обогатимо уметнички дијалог у Бриселу. Афрички уметници данас су део разговора у Бриселу и тај разговор је сада бољи. У том смислу мислим да повезивање локалног и глобалног јесте оно што је битно, јер те ствари јесу повезане у нашим градовима и у Бриселу, ево и у Београду. Сви су овде. Ако позивате искључиво чувена европска имена, то нема смисла.

Никола Јорданов: Битеф је био први међународни фестивал који сам посетио након промена у Бугарској. Сећам се времена кад сам био студент у нашем националном позоришном факултету и знам да је Битеф имао изузетно високу репутацију међу бугарским уметницима, посебно пре промена. Београд нам је био близу и био је једино место где су наши уметници, критичари, редитељи могли да дођу и да погледају међународне радове. Дакле, верујем да је за сваки фестивал битно да представи уметничка дела која су на високом нивоу. То је приоритет сваког међународног фестивала, посебно за културе које су као наше.

Наш фестивал у Варни је једино место где се приказују међународне продукције у Бугарској. У последњих пет година започели смо иницијативу названу „Светско позориште у Софији”. Што значи да смо добили прилику да позивамо велика имена из европског и америчког позоришта, а јако је тешко овакву једну туру организовати из различитих разлога: финансијских, инфраструктурних итд.
Дакле, за нашу локалну публику ова врста фестивала јесте једина могућност да виде велика имена светског позоришта. Но, такође сматрам да је организовање такозваних шоу-кејсова, што и ми чинимо, јако важно. Нећете доћи у Бугарску да видите Франка Касторфа, али ћете доћи да видите неког другог. Ми представљамо и младе бугарске уметнике. Иводинчев, можда га знате, он је сада у Бриселу, и он ради за међународне продукције, али постао је познат баш захваљујући оваквим презентацијама. Верујемо да је улога фестивала да буде мост. И потпуно се слажем да је јако важно комбиновати међународну мисију са занимањем локалне публике. И последње, али не и најмање важно. Треба организовати различите догађаје за сам град. Наша трећа амбиција јесте да развијемо наш град. Поносам сам што је Варна седиште нашег фестивала, што се Варна пријавила за културну престоницу Европе за 2019. годину. Фестивали јачају и амбиције локалног становништва, људи који раде у општини, који су одговорни за културу. Сада инвестирају у инфраструктуру, настоје да организују у граду велике међународне догађаје, чиме ће бити подржана не само култура већ и целокупан живот града. Улога фестивала да буде и друштвени и економски мотор такође је веома важна. А искрено говорећи, људи одговорни за политику, они ће подржати културу због тога, а не због саме културе. Но, и то је у реду.

Пјотр Олкуш: Највећи проблем данашњег позоришта јесте глобализација. Ако желите нешто да знате, нешто да видите, мада нећу да глорификујем национализам нипошто, мислим да је локални елемент јако важан за културу. Када говоримо о међународним комадима које смо видели на овом фестивалу, проверио сам: Комад Јана Фабра, то је копродукција девет земаља, комад Хајнера Гебелса – осам земаља, следећа продукција, једног од најбољих пољских режисера, биће продукција осам земаља. Дакле, мени се чини да тај наш режисер престаје да мисли на пољску публику. И кад одем да видим његов комад, видим целу Европу, глобализовану Европу, али не видим моје локалне проблеме нити моје локалне квалитете, па сматрам да увек када правите фестивал морате решити те тешке политичке проблеме, јер ће иначе одлазак у позориште постати налик одласку у болницу, све је чисто, стерилисано и јасно.

 (Наставак следеће недеље)