Ексклузивно: Миран дан изнад Либије

„Авакс Е-3Д”, изнад Либије – Од како стратези нових ратова теже да напусте прашинарско копно очекујући да им победе донесу надмоћно ваздухопловство и скупа технологија, овај авион – нека врста летећег рачунско-радарског центра – постао је изузетно важан елемент савременог војевања.

Амерички, британски, француски и НАТО „авакси” из Истурене оперативне базе НАТО у Трапанију, на западу Сицилије, имају по мандату Савета безбедности УН задатак да контролишу Зону забрањеног лета изнад Либије и да обезбеђују поморску блокаду због заведеног ембарга на испоруке оружја.

Пре него што сам се придружио деветочасовној мисији британског „авакса Е-3Д”, изнад залива Сирт, следи попуњавање формулара и обавезни брифинг. Потврда да немам прехладу, проблеме са плућима или да нисам под неком терапијом. Име особе коју треба контактирати ако се нешто догоди.

Холандски капетан Вилко тер Хорст даје све инструкције. Нема ничег што се подразумева. Каже да током лета треба да пијем до три литре течности. Каже и да ће они обезбедити сендвиче и топли оброк. НАТО ће то сутра наплатити 15 евра.

Пуковник Мауро Габета из италијанске Аеронаутика Милитаре, подсећа на допринос његове земље Операцији уједињени заштитник, мисији НАТО у Либији која је почела крајем марта. Италија обезбеђује седам ваздухопловних база попут ове у Трапанију.

Споља допире прво потмуло шиштећи, а потом заглушујуће рески звук пара „Ф-16” који узлећу.

Крећемо ка „аваксима”. Овај британски, носи званичну ознаку ЗХ 103, Зулу-Хотел 103, како кажу ваздухопловци. Незванично, сваки од седам „авакса”, у саставу Краљевског ваздухопловства, носи име по неком од седам патуљака. Мој је „Срећко”. „Авакс” –( Airborne Warning and Control System), систем за ваздушно упозоравање и контролу – је радарски систем који оперетерима омогућава рано идентификовање пријатељских односно непријатељских авиона. Британци су први почели да га користе крајем другог светског рата, нешто пре Американаца, а Совјети су своје „тупољеве” почели да опремају радарима 1958.„Авакси” се користе за дефанзивне и офанзивне операције. Систем се офанзивно користи како би ловце наводио на њихове циљеве, дефанзивно да би спречио нападе. Може да се користи и за извиђање.

Ако су „авакси” „очи” ратног ваздухопловства, онда је „аваксова” зеница тањирасти радар постављен у близини репа, препознатљива конструкција тешка шест тона. Уграђене радарске антене користе доплер систем – за детекцију кретања, односно регистровања промене брзине, и пулсни систем – идентификацију циља преко импулса који се враћају „аваксу”.

Када лети на 9.150 метара, „авакс” покрива површину од 312.000 квадратних километара. Радар на свим врстама терена открива нисколетеће авионе на даљини до 400 километара, а оне на средњим висинама до 520 километара – што је дистанца много дужа од домета већине ракета земља-ваздух.

Наш задатак је покривање акваторије залива Сирт. Иако од почетка Операције НАТО није забележен ниједан инцидент, за случај да надлећемо копно Либије, морао сам унапред да дам посебну сагласност. „Веома смо безбедни”, каже поручник Дејв (упутство је да се само користи чин и прво име чланова посаде). „Зона забрањеног лета изнад Либије лако је успостављена већ првог дана. Лакше него у Ираку 1991. или на Косову 1999.”

Потом ми показује једно од осам места у репу авиона. Доле, према кокпиту, све је затрпано радарским екранима, компјутерима, разним инструментима и кабловима. Тоне опреме за навигацију, комуникације и процесуирање података који се одмах шаљу надлежној команди иза којих се крије 14 добро обучених техничара, укључујући и шест жена. „Тамо нећете моћи да идете до пред крај мисије”, наставља са инструкцијама уз обећање да ће ме четворочлана посада авиона примити у кабину при слетању у базу.

Већина „авакса” је, попут овог, направљена на трупу „боинга 707” и, пошто нема прозора, подсећа на карго верзију. Али, у саставима ратних ваздухопловстава разних земаља – од руског, грчког и шведског, кинеског, индијског и јапанског, бразилског и мексичког или израелског и саудијског – за „аваксе” се користе и други типови авиона.

Полећемо пет минута раније због медитеранске олује која се приближава. „Авакси” се, ваљда због силних тона електронике коју носе, од непогода клоне к’о ђаво од крста.

Летимо на висини између 28.000 и 30.000 стопа брзином од око 400 километара на сат. Кружимо изнад залива Сирт. Сваких 20 минута један круг. „Аваксова” мисија обично траје око 10 сати, може и дуже ако се танкује горивом у ваздуху.

Један сат мисије кошта близу 20.000 долара. Један авион кошта око 250 милиона долара. Усавршавање последње генерације америчких „Авакса Е-3А” коштало је 1,6 милијарди долара.

Бука није таква да бих морао да ставим тампоне за уши које сам добио. И боље. Не бих чуо како изнад мене ритмично ротира структура радара, правећи пун круг сваких десет секунди и при том производећи сасвим необичан звук. „Звук кита”, каже поручник Енди из 8. ескадриле РАФ-а. И заиста подсећа на звук кита из емисија „Анимал планет”.

Тек повремено неко сврати до репа авиона. Да би отишао до тоалета, узео воду, сок од боровнице или, наравно, чај са млеком. Посаде су на дужности сваки други дан у смени од две-три недеље. Потом имају двонедељни одмор у Британији.

После 27 кругова направљених изнад Сирта за девет сати, мисија је завршена. Пилот ми објашњава да обожава овај авион. Зато што има много ручних команди. „То је прави изазов.”

Техничари слажу документацију. Поручник Енди каже да је све протекло мирно. Питам да ли су сем мирног неба и мора открили нека померања на либијском тлу. Мислим на борбе око Сирта. „Sorry. Classified” – Жао ми је, поверљиви подаци.

Када сам потом, у бази, капетана Тер Хорста подсетио да су Французи званично признали да су наоружавали либијске побуњенике – што је кршење ембарга УН – и питао да ли су у бази у Трапанију за то знали јер би морали да знају пошто им је то задатак, одговорио је кратко: „То је политичко питање које морате да питате у Бриселу. Ми смо овде војници.”

Питао сам, не у Бриселу већ у команди НАТО у Напуљу, британског адмирала Раса Хардинга, заменика команданта Операције уједињени заштитник. „НАТО нема снаге на копну”, речи су које сам често слушао. „Одакле оружје побуњеницима, ослободилачким снагама, то не знам”.

Други „авакс” је већ у ваздуху а „Срећко” је његову америчку посаду обавестио о свему што треба да знају.

Из буке авиона улазим у патио базе испуњен тишином и старим чворноватим стаблом маслине. Симболи рата, симболи мира. Увек једни уз друге.

„Ништа није немогуће”, гласи слоган базе НАТО у Трапанију.