Село Вране остало „бела врана”

Вране код Ужица – Прошарао асфалт лепа подзлатиборска села Никојевиће, Равни, Скржути, у њима путеви поваљани и до удаљених заселака. Једино су оближње Вране крај Рзава остале „бела врана“ у том путарском походу – овде кроз село и сада води прашњав макадам, понегде врло узак и пун рупа.

Призор необичан: бисерно чисти Рзав лепотом очарава, воћњаци се савили под плодовима, сеоска дворишта и окућнице уређени, а пут пропао, у потпуном нескладу с окружењем.

У Вранама је педесетак кућа. Нису то људи имућни, али има добрих воћара, сточара, па и један велики рибњак пун пастрмке. Од давнина овуда, поред речице Приштавице и даље низ Рзав, води бановински пут који је некад био најкраћа веза између Сирогојна и Пожеге. На невољу, слика тог путног правца кроз ово село није се много изменила од доба бановина. Асфалт је, истина, овамо кренуо из правца Равни, али су три километра пута кроз Вране још увек неасфалтирана.

Било је, веле мештани, прича и намера да се овај пут уреди, да Вране не буду „слепо црево“ целог краја. И док су други засеоци добијали асфалт, њих удаљене је стално стизала невоља звана беспарица. Писали су из месне заједнице Скржути градској управи Ужице, тражили асфалт у Вранама, али слаба вајда. Пре три године, пред изборе, тадашња ужичка власт ДСС-а само је сручила гомиле ризле крај места где асфалт од Равни ка Вранама престаје и почиње макадам. Касније је садашња локална власт ту ипак ставила око 400 метара асфалта, али је већи део посла на овом правцу остао незавршен.

Зато се још увек из Врана до најближег аутобуса пешачи по пет-шест километара, зато нема редовног превоза за ђаке који одавде иду у школу у Равни. Три сестре Павловић сваког радног дана заједно иду пешке шест километара до школе и назад, кроз шумом опасане пределе, и кад снег завеје. А дивље животиње из прикрајка вребају: у селу се ових дана чује прича да некаква звер (шакал или ко зна шта друго) тамани сточарима овце. Најстарија од сестара, Данијела, ученица шестог разреда, каже да би све било боље кад би пут асфалтирали. Лакше би се пешачило, да блато и баре не газе, а ваљда би се и редован превоз за ђаке до школе у Равнима организовао.

Исто мисли и стари мештанин Врана Алексије Стевановић, који се нада да ће ваљда једном, а сада му је 71. година, дочекати да прошета асфалтом кроз село, да га прашина више на гуши.

– Кад би нам пут асфалтирали, одмах би се овде развио сеоски туризам. Свако ко види ову нашу лепоту каже да је право место за одмор, летос су нам и неки Чеси долазили. А можда би се онда и неко сетио да направи хладњачу за замрзавање воћа, добри смо ми воћари – вели Алексије звани Леко.

На уређење пута кроз Вране апелује и Ужичанин Миодраг Стевановић, један од чланова ове бројне фамилије која се сваке пете године окупља ту у постојбини. Дође тада око 300 Стевановића из земље и света у ово село, једва се аутима пробију дотрајалим путем до породичне куће.

– Радујемо се том сусрету, али нас је понекад и срамота што их неуређен сеоски пут опет дочекује, што се надлежни још нису сетили да га асфалтирају – каже Миодраг.

 Бранко Пејовић