Ако држава неће, друштво мора

Процене релевантних домаћих и међународних институција и стручне јавности указују на то да због злоупотреба у области јавних набавки Србија годишње губи више од 500 милиона евра. То је око 20 одстоу односу на укупан износ јавних набавки на годишњем нивоу. Међутим, због многобројних развијених механизама злоупотреба у области јавних набавки и неразвијеног система контроле и надзора, немогуће је доћи до прецизних података о стварном степену корупције у јавним набавкама у Србији.

Истраживања Коалиције за надзор јавних финансија на недвосмислен начин су потврдила озбиљне злоупотребе у сфери јавних набавки. Веб сајтови у Министарству просторног планирања и животне средине и Министарству трговине и услуга који су плаћени невероватних 25.765 и 28.818 евра, затим оглашавање акције „Очистимо Србију” на турниру „Сербија опен” у Београду од 475.798 евра, софтвер Министарства пољопривреде плаћен окомилион и сто хиљада евра, непостојећа депоније у близини Прокупља за коју је Фонд за заштиту животне средине Републике Србије фирми ,,Алпина” А. С. А. платио више одмилион евра,а да радови нису ни започети, само су неки од свежих примера.

Озбиљан систем заштите од корупције подразумева, пре свега, добар законодавни оквир, кадровски и технички опремљене независне институције, професионално и независно правосуђе, снажан и делотворан притисак јавности. Уместо тога, за Србију сукарактеристичнинедоречен и некохерентан законодавни оквир, опструкција независних институција од извршне власти, неактивно и споро правосуђе, немоћ обесхрабрене и конфузне јавности. Све у свему, држава не само да нема адекватан одговор на огроман и разарајући проблем корупције, већ је ињен иницијатор, заштитник и спонзор, а друштво нема озбиљан и артикулисан одговор на корупцијске изазове.

Суштина корупције у јавним набавкама јеу избегавању механизама који обезбеђују праву конкуренцију у поступцима јавних набавки. Такође, и у разбијањувеликих набавки на мале, каданаручиоци сами бирају понуђаче, коришћење преговарачког поступка без објављивања јавног позива,где шансу добијају само привилеговани, изостанак интерне и екстерне контроле квалитета радова, добара и услуга, неки су од најчешћих путева злоупотреба у јавним набавкама.

Контролом јавних набавки највише би требало да се бавиДржавна ревизорска институција. Међутим, ова институција нема довољнекадровске капацитете да се озбиљно бави овом облашћу. Оно што још више обесхрабрује јесте очигледан недостатак воље и храбрости за озбиљно суочавање са злоупотребама. Поред Државне ревизорске институције, контролна овлашћења имају и Управа за јавне набавке и Буџетска инспекција.

Иначе, јавне набавке на локалном нивоу су сличне оним на националном. Разликују се једино по количини новца која се на њих троши. Све остало је исто, укључујући и механизме корупције и злоупотреба.

Да би се систем јавних набавки битно унапредио и смањио простор за злоупотребе, потребно је, пре свега, пооштрити казнене одредбе Закона о јавним набавкама, укинути поступак јавне набавке мале вредности и на тај начин елиминисати један од најзначајнијих извора корупције, увести законску обавезу за наручиоце да за све набавке које се обављају у преговарачком поступку затражи претходну сагласност Управе за јавне набавке и створити законску могућност да управа директно изриче казнене мере у првом степену.

Унапређење законског оквира је, међутим,само један важан али недовољан корак за озбиљну борбу против корупције. У одсуству било какве озбиљне антикорупцијске акције надлежних институција, терет одговорности пребачен је на друштво. Јер ако држава неће, друштво мора. У овом тренутку, најпречи задатак друштва је формирање снажног грађанског антикорупцијског блока и промовисање непристајања на корупцију.Само јасан, поштен и доследан одговор друштва може довести до преокрета у борби против корупцијске немани која прождире будућност ове земље.

*Коалиција за надзор јавних финансија