И Србија може да буде чиста као Америка

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Да ли је могуће да неко две недеље у Америци обилази само њене депоније и ђубришта, да са домаћинима разговара једино о томе, а да се кући враћа задовољан и инспирисан?

Одговор је потврдан: баш тако се, на крају своје студијске турнеје, у којој су прво посетили државу Вермонт, а потом наставили разговоре у Вашингтону, осећају чланови делегације Зелене иницијативе, мреже 22 организације цивилног друштва Србије, који су на позив америчког Института за одрживе заједнице и финансијску подршку УСАИД-а (Америчке агенције за међународни развој), 14 дана проучавали како се Америка одржава чистом, односно како управља својим отпадом.

Из практичних разлога о томе шта је виђено и научено и шта је од тога применљиво, уместо са свих 14 момака и девојака, разговарали смо само са Владимиром Радојичићем и Драгицом Лазић из секретаријата Зелене иницијативе чије су мисија и визија „чистија Србија”, кроз бољи менаџмент онога што се у њој, као потрошено, свакодневно баца.

Како су нам објаснили, себе виде као део заједничког фронта за решавање овог старог проблема – данас чак 40 одсто Србије није покривено комуналном инфраструктуром, а тамо где се ђубре организовано прикупља и одвози, готово стопостотно завршава на отвореним депонијама и на сметлиштима уз реке – у истом строју са Министарством за заштиту животне средине, комуналним предузећима, приватним сектором, и наравно, грађанима.

„Наше активности су усмерене на четири циља”, објашњавају Владимир и Драгица; „Први подразумева да изнађемо могућност и средства да се реши проблем индивидуалних сакупљача отпада. То су углавном људи из социјално угрожених група који су остали ван система – нису помињани у низу закона и прописа које је Министарство за животну средину досад донело, примењујући углавном европска искуства.”

„Процена је да ових сакупљача има између 8.000 и 15.000, што значи да између 20.000 и 30.000 људи од тога живи. Они свакодневно, издвајајући из контејнера папир, пластику и лименке, раде једну друштвено веома корисну ствар, али при том немају статус запослених, здравствено и пензионо осигурање. Раде у веома тешким условима за мале паре. Ми желимо да нађемо начин да те људе из сиве зоне пребацимо у легалне токове не би ли с једне стране решили њихове проблеме, а са друге ојачали инфраструктуру потребну за рециклажу јер су то људи који су веома искусни у свом послу, тиме се баве по десет и више година.”

„Желимо и да покажемо да је ове људе могуће организовати у задруге или у социјална предузећа. Добар пример за то је организација ’Ју Ром центар’ из Ниша, која је основала синдикат сакупљача отпада, са 6.000 чланова, углавном из нишке регије, али и шире. Са њима имамо веома добру сарадњу: не говоримо ми у њихово име, већ само желимо да их оснажимо да сами остварују своја права и решавају своје проблеме.”

„Трећи наш циљ је да помогнемо министарству и локалним самоуправама да се планови за управљање отпадом реализују на свим нивоима, а тамо где их нема да понудимо своју помоћ и убрзамо процес”, кажу они. „Четврта ствар су грађани, едукација и њихово повезивање са рециклажним компанијама како отпад не би завршавао на отвореним депонијама у природи и уз речне токове, него у рециклажним постројењима.”

На питање шта је све од америчких искустава применљиво у Србији, кажу да је оно што су видели у Вермонту сасвим блиско нашем контексту. Вермонт има нешто преко 600.000 становника, добрим делом је, као и Србија, рурална средина, па су и њихова решења лако применљива код нас, при чему нека нису скупа, а дају веома добре резултате.

„На пример, ни тамо није све у рукама приватника, организовани су по принципу дистрикта, односно региона у којима се удружује више општина, а регионално је постављен и систем за управљање отпадом у Србији. На сличан начин као што то покушавамо и ми, тамо је организован и систем прикупљања рециклажних сировина: од ’рециклажних дворишта’ – места где се овај отпад довози и пакује – до ’рециклажних острва’, груписаних контејнера где се посебно одлажу папир, стакло, пластика…”, објашњавају Владимир и Драгица. „Оно чега код нас нема, то је начин мотивисања грађана да рециклирају. Одношење отпада се у Америци плаћа по килограму, при чему се одвојен отпад за рециклажу зарачунава више него пет пута јефтиније. На овај начин грађани помажу и себи и друштву.”

Пажњу им је привукло и „компостирање” – прављење природног ђубрива од биолошког отпада, веома погодног за узгајање органских пољопривредних производа, што би могло релативно брзо и лако да буде примењено код нас. „Све ово што смо овде видели и научили пренећемо и министарству, онима који се отпадом баве као бизнисом и грађанима. Повешћемо кампању у 13 градова Србије и почећемо од малих ствари које су одмах применљиве и дају очигледне резултате.”

Хоће ли Србија у догледно време постати чистија и мање запуштена, гласило је наше питање на крају разговора?

„Ми смо оптимисти, али то зависи од доприноса који томе треба пружи свако од нас, сваки грађанин”, закључује ова двоје ентузијаста Зелене иницијативе и заговорника уређеније, чистије и лепше Србије.