Слава политичара бацила у сенку писца

Поводом стогодишњице рођења Милована Ђиласа, Институт за европске студије организовао је крајем протекле седмице једнодневну научну конференцију на којој су расветљени живот и дело овог познатог револуционара, државника и водећег комунистичког идеолога Југославије, до његовог политичког пада 1954. године, после чега ће Ђилас, током година тамновања и објављивања књига писаних у тамници, а пре свих захваљујући „Новој класи“, стећи статус највећег дисидента комунистичког света.

У овој добродошлој, полемичкој расправи, учесници конференције су дубоке противречности дела, живота и личности Милована Ђиласа сагледали унутар три тематска круга.

О теми „Животни пут Милована Ђиласа“ реферисали су Мидо Миликић и др Милан Терзић. Миликић је аутор књиге чије смо делове недавно могли да читамо и на фељтонским страницама „Политике“, док је др Терзић, из Института за стратегијска истраживања Министарства одбране, изнео сажета истраживања о последицама случаја Милована Ђиласа у Југословенској народној армији 1954. године, што је тема којој домаћа историографија до сада није посвећивала већу пажњу.

О теми „Публицистичка и теоријска делатност“ Милована Ђиласа уводне расправе саопштили су професорка др Мира Радојевић са Филозофског факултета у Београду и магистар Вељко Станић, из Балканолошког института САНУ.

Радојевићева је нагласак ставила на пријем Ђиласових критика комунизма у делу југословенске политичке емиграције окупљене око „Савеза Ослобођење“ и часописа „Наша реч“, који је штампан у Лондону, уз посебан осврт на сарадњу водећег представника те демократске струје Десимира Тошића и Ђиласа. У средиште свог излагања Станић је ставио проблем „извођења интелектуалне биографије“ такве личности каква је Ђилас, за кога је констатовао да је у младости био представник позног ескпресионизма социјалне књижевности, онда током једне деценије стаљиниста, а потом четрдесет година дисидент, доследни критичар комунизма.

У последњем, трећем тематском кругу – „Књижевно стваралаштво“ Милована Ђиласа, на један сасвим особен начин говорили су академици Предраг Палавестра и Матија Бећковић, обојица тако што су на врло пластичан начин изнели своја сведочанства и мало познате чињенице о сусретањима и сарадњи са Ђиласом.

„Ђилас заузима врло високо место у нашој књижевности, али оно није признато. Време ће учинити да му се враћамо и да се оно одреди, посебно у настанку критичке књижевности“, рекао је академик Палавестра. Према његовим речима, Ђилас је, као „писац идеја“, високо ценио своју књижевност, што је био и пут којим је хтео да се рехабилитује у јавном животу. О томе сведочи чињеница да је часопису „Савременик“ почетком седамдесетих година прошлога века, када је главни уредник био Палавестра, Ђилас послао своју причу „Губавац“, без икаквих пропратних напомена, с очитом жељом да она буде објављена. Редакција је то и учинила, али је „радничка класа“ Бигза, где је „Савременик“ штампан, одбила да то учини.

Ђиласова књижевна каријера је, нажалост, почела од његове смрти, рекао је академик Бећковић, указујући на чињеницу да су за Ђиласа политика и уметност била два одвојена света, а да је његова „слава политичара бацила у сенку писца“.

Иако је био идеолог, није био идеолошки писац, а одмакао се од сваке идеологије, нагласио је Бећковић

Подстакнут знатижељом других учесника ове расправе, Бећковић је изнео и како је дошло до тога да некадашњи водећи југословенски револуционар и комуниситички дисидент, буде сахрањен у свом родном селу Подбишћу код Мојковца, по православном обреду.

Ђилас је, сведочи академик Бећковић, приљежно писао и дневник, а од времена када је почео распад Југославије, што је иначе предвиђао, „није волео људе који су се много острвили на свој народ“.

Врло занимљиво било је и сведочење Драгомира Олујића Олује, који је говорио о односу „друге генерације“ домаћих дисидената и Милована Ђиласа.

Разуме се да ова дебата није могла да прође без подсећања на улогу Милована Ђиласа у секташким поступцима партизана, познатим као „леве грешке“ током Другог светског рата, или у поратном периоду када је био неприкосновени, стаљинистички ауторитет Агитпропа, да би после сукоба са Информбироом и 1948. године, постао најдоследнији критичар стаљинизма, а онда и комунистичке праксе.

Као организатор ове научне конференције, др Миша Ђурковић из Института за европске студије, ставио је нагласак на „Нову класу“ као најважнији теоријски рад Милована Ђиласа. Др Ђурковић је нагласио да је ово дело несумњива новост унутар корпуса марксизма – не само због тога што проблематизује питање елите, него и зато што је оно значило одрицање од дотадашње поларизације која је у комунистичком покрету првенствено ишла линијом противљења или давања подршке Троцком.